Marlon Brando

Marlon Brando
Marlon Brando 1948. godine
Lični podaci
Puno ime	Marlon Brando mlađi
Nadimci	Mar, Bad, Mr Mambls
Datum rođenja	(1924-04-03)3. april 1924.
Mesto rođenja	Omaha, Nebraska, SAD
Datum smrti	1. jul 2004.(2004-07-01) (80 god.)
Mesto smrti	Los Anđeles, SAD
Uzrok smrti	posledice srčanih i respiratornih oboljenja
Porodica
Supružnik	Ana Kašfi (1957—1959) Movita Kastaneda (1960—1962) Tarita Teripija (1962—1972)
Deca	11; uključujući i Kristijana i Šajen
Porodica	Džozelin Brando (sestra) D.A. Penebejker (rođak)
Rad
Aktivni period	1944—2004.
Bitne uloge	Divljak, Na dokovima Njujorka, Tramvaj zvani želja, Kum, Poslednji tango u Parizu, Apokalipsa danas
Potpis
marlonbrando.com
Veza do IMDb-a
Nagrade Oskar Najbolji glavni glumac 1954 Na dokovima Njujorka 1972 Kum Emi Najbolji sporedni glumac u mini-seriji 1979 Roots: The Next Generations Zlatni globus Najbolji glavni glumac (drama) 1955 Na dokovima Njujorka 1973 Kum Bafta Najbolji glavni glumac 1953 Viva Zapata! 1954 Julije Cezar 1955 Na dokovima Njujorka Kan Najbolji glumac 1953 Viva Zapata!

Marlon Brando (engl. Marlon Brando; Omaha, 3. april 1924 — Los Anđeles, 1. jul 2004) bio je američki glumac.

Tumačio je širok spektar različitih uloga: od likova buntovnika preko lika američkog oficira zaljubljenog u Japanku u filmu Sajonara, nacista u Mladim lavovima, homoseksualca u Odsjajima u zlatnom oku, psihički rastrojenog aristokratu u Poslednjem tangu u Parizu i autoritativnog šefa podzemlja u Kumu, do odbeglog američkog oficira u Apokalipsi danas. Sa lakoćom je baratao svojim velikim rasponom glumačkih mogućnosti, što ga je učinilo uzorom mladih glumačkih naraštaja i idealnim izborom za tumačenje bilo koje vrste karaktera.

Marlon Brando je bio jedna od najuticajnijih ličnosti pop kulture. Svojim agresivnim seksepilom i izrazitom muževnošću razbio je mit o uglađenom, dekadentnom džentlmenu kao idealu muške lepote. Zahvaljujući ulozi sirovog mačo–muškarca u filmu Tramvaj zvani želja pokrenuo je modu belih, uskih majica kratkih rukava, i nametnuo se kao muški ekvivalent Merilin Monro, najvećeg seks–simbola 20. veka.

Njegov stil glume bio je izvor inspiracije za glumce kao što su Džejms Din, Pol Njuman, Al Pačino, Džek Nikolson, Robert De Niro, Dastin Hofman, Džoni Dep, Robert Duval i Džin Hekmen. Takođe je bio aktivista, zalažući se za mnoge ciljeve, a posebno za Afroamerički pokret, što ga je navelo da aktivno učestvuje u Maršu na Vašington 1963. Umro je 2004. u 80. godini, Brando je bio jedan od samo tri profesionalna glumca zajedno Čarlijem Čaplinom i Merilin Monro, koje će američki magazin Tajm proglasiti za jednog od 100 najuticajnijih likova veka 1999. Američki filmski institut postavio je Branda na četvrto mesto među najvećim zvezdama u istoriji bioskopa.

Bio je dvostruki dobitnik Oskara za najboljeg glavnog glumca: prvi put je nagrađen 1954. godine za film Na dokovima Njujorka, a drugi za ulogu u filmu Kum. Pored toga, nominovan je za još šest Oskara. Dobio je dva Zlatna globusa, tri Nagrade BAFTA i Kanske nagrade za najboljeg glumca.

Detinjstvo i period pre glume

Rano detinjstvo

Marlon Brando je rođen u porodici Marlona Branda starijeg (1895—1965) i Doroti Penbejker Brando (1897—1954) u Omahi (Nebraska), oko 11 sati ujutru 3. aprila 1924. godine. Kad je imao jedanaest godina, roditelji su mu se razveli. Njegova majka se ubrzo sa troje dece preselila u Santa Anu (Kalifornija), gde je živela sve do 1937. godine, kad se pomirila sa bivšim suprugom i preselila u Libertivil (Ilinois).

Porodično poreklo

Porodica je imala holandske, irske, nemačke i engleske korene. Iako je Brando tvrdio da mu je deda bio Francuz, Ežen Brando (to je potvrdilo i nekoliko njegovih biografa), je netačno. Njegovi deda i baka bili su zapravo Judžin Brando i Mari Holvej, koja je napustila muža i dete kad je Brandov otac imao samo pet godina. Porodica Brando dugo je živela u državi Njujork, a naziv prezimena se pisao Brandow, a povezivana je sa nemačkim imigrantom Johanom Vilhelmom Brandauom, koji je u Ameriku došao početkom 18. veka.

Brandova baka sa majčine strane, Besi Gon Penbejker Mejers, sa kojom je Brando možda bio bliži nego sa majkom, bila je takođe nekonvencionalna. Kako je kao mlada ostala udovica, radila kao sekretarica da bi se izdržavala, kasnije kao medicinska sestra u hrišćanskoj dobrotvornoj organizaciji, bila je izuzetno poznata u Omahi. Njen otac, Majls Gon, bio je lekar iz Irske, a njena majka Džulija Vots bila je iz Engleske.

Odnos sa majkom

Brandova majka je radila u lokalnom pozorištu i pomogla mladom Henriju Fondi da počne svoju glumačku karijeru, te tako skrenula Brandovu pažnju na pozorište. Ona se borila sa zavisnošću od alkohola, a Brando je o tim ranim detaljima svog života rekao:

„ Kada je moja majka pila, njen dah imao je slatkoću... Nedostaju mi reči da to opišem. Muka koju je izazvalo njeno opijanje jeste u tome što je više volela da se napije, nego da brine za nas. ” — Marlon Brando

Marlon Brando sa 10 godina.

Kao i mnoge kuće iz tog perioda, kuća Marlona Branda je posedovala klavir. Radio je tek bio u povojima, a snimci su još bili samo bledi odjek pravog muzičkog zvuka. Njegova majka je znala da svira klavir i često je svirala u pozorištu, što je bila jedna od retkih porodičnih aktivnosti za mladog Marlona. Svirala je narodne i popularne numere, a Marlon je uspeo sve da ih zapamti, kako bi joj ugodio. Kada je u šezdeset i petoj godini pisao svoju autobiografiju, naslovio ju je "Pesme koje me je naučila moja majka" (engl. Songs My Mother Taught Me). Ona se borila sa melanholijom, čitajući novinarske izveštaje o linčovanjima, ne obazirući se na svoju decu, što je ostavilo dubok trag na njima.

Njena borba s alkoholizmom mnogo je uticala na Marlona, a kako je on to video "postojala je stalna, nevidljiva mijazma besa.” Zaražen tim besom oko sebe, nastavio je neprijateljski da se ophodi prema svetu, da spaljuje insekte, seče gume... Česti incidenti u školi izgradili su mu reputaciju lošeg dečka, ali posle svakog od incidenata, dolazilo je vreme kajanja i samoprekora. Međutim, Marlon se iznenada promenio. Njegova promena je bila zadivljujuća, pa je jedna od komšinica o tome rekla: "Bad! On je veliki dečak! Sladak i smešan, idealan i oh, tako mlad." Njegova sestra prisetila se te promene, govoreći:

„ Ne samo da je pokušao da spase ranjene životinje i ptice, on bi odabrao i devojku koja je kosooka ili najdeblja, jer na nju niko nije obraćao pažnju, a Bad je želeo da se oseća dobro. ” — Džozelin Brando, Marlonova sestra, u razgovoru sa svojim bratom

Odnos s ocem

Njegov otac, Marlon stariji radio je kao fotograf. Zarađivao je dovoljno novca da održi porodicu u komfortu srednje klase, ali je bio veoma emotivno nedostupan svojoj deci. Iako bi se ponekad vratio kući i obasipao svoju ženu i decu poklonima, ponovo bi tražio veze na jednu noć. Marlon stariji je često prekoravao svog sina, rugao bi se njegovom ponašanju, načinu govora i držanju. Kao rezultat, Marlon je mrzeo autoritet, što je pokazivao u školi, i bio kažnjen za svoje ponašanje. Njegovo zlokobno raspoloženje i crne tišine bile su teže njegovim ćerkama. Freni Brando o Marlonu starijem je pisala:

„ Ne sećam se oproštaja. Nema oproštaja! U našoj kući bila je samo krivica, sramota i kazna, koja često nije odgovarala zločinu. Mislim da je osećaj goruće nepravde ostavio na svima nama jako velik trag. ” — Freni Brando, Marlonova sestra

Školovanje i adolescencija

Marlon je razvio problem sa govorom, pa ga je majka odvela na govornu terapiju, gde je upoznao dečaka po imenu Voli Koks. Voli je postao njegov veliki prijatelj, a Marlon se prema njemu ponašao kao zaštitnik u društvu, doduše privatno se ponašao drugačije. Jednom prilikom je vezao Volija za drvo, a njegova porodica je morala da zove policiju. Međutim, to nije promenilo njihov odnos i ostali su dugodišnji prijatelji.

Brando je od malih nogu bio vešt imitator, pa je vrlo rano razvio veštinu oponašanja ljudi koji su ga okruživali. Njegova starija sestra, Džoslin Brando je ipak prva je počela glumačku karijeru, otišavši u Njujork kako bi studirala na Američkoj akademiji dramskih umetnosti. Posle se pojavila na Brodveju, a kasnije i u filmovima i na televiziji. Njegova druga sestra, Freni, napustila je koledž u Kaliforniji kako bi studirala u Njujorku. Marlon je sledio njihov primer. Imao je burno detinjstvo, ponavljao je razred u srednjoj školi, a kasnije je i izbačen. U šesnaestoj godini upisan je u vojnu školu Šatak u Faribouu (Minesota), koju je pre pohađao i njegov otac. U Šataku se istaknuo u pozorištu i veoma dobro se snašao u školi. Na poslednjoj godini, 1943. godine, prošao je sa uslovnom kaznom zbog drskosti prema nadređenom oficiru tokom manevara. Deo te uslovne kazne bilo je ograničeno kretanje u granicama škole. Kad se pokušao iskrasti u grad, uhvaćen je i izbačen iz škole. Sledeće godine je pozvan da se vrati, ali je odlučio da ne završi školu. Otac mu je sredio posao kopanja kanala u gradu preko leta. Međutim, Brando je odlučio da sledi primer svoje sestre, te je otputovao na istočnu obalu. Posetio je sestru Frensis u Njujorku na Božić 1942. godine. Otac ga je pomagao finansijski šest meseci i čak mu pronašao posao u trgovini, međutim Marlon je već isplanirao svoje dalje školovanje. Išao je u nekoliko škola glume, između ostalih i na New School's Dramatic Workshop, gde je sa profesorkom Stelom Adler savladao tehniku sistema Stanislavskog.

Njujork i gluma

Stela Adler, je bila američka glumica i ugledni učitelj glume. Osnovala je Ctudio glume u Njujorku 1949. godine, a Akademiju glume u Los Anđelesu osnovala je 1985. godine.

Brando je odlučio da prati svoje sestre u Njujork, studirajući u profesionalnoj školi, deo Dramske radionice Nove škole, kod uticajnog nemačkog reditelja Ervina Piskatora. U dokumentarcu iz 1988. godine, Marlon Brando: Divljak, Brandova sestra Džoslin se sećala: „Bio je u školskoj predstavi i uživao u tome... Pa je odlučio da ode u Njujork i studira glumu jer je to bila jedina stvar u kojoj je uživao. To je bilo kada je imao 18 godina." U epizodi A&E Biografija o Brandu, Džordž Englund je rekao da je Brando pao u glumu u Njujorku jer je "tamo bio prihvaćen. Nisu ga kritikovali. To je bio prvi put u njegovom životu da je čuo dobre stvari o sebi." Prvih nekoliko meseci u Njujorku proveo je spavajući na kaučima prijatelja. Neko vreme je živeo sa Rojem Somliom, koji je kasnije postao producent na Brodveju i četiri puta osvojio Emi.

Brando je bio strastveni učenik i zagovornik Stele Adler, od koje je naučio tehnike sistema Stanislavskog. Ova tehnika je podstakla glumca da istražuje i unutrašnje i spoljašnje aspekte kako bi u potpunosti shvatio lik koji se prikazuje. Brandova izuzetna pronicljivost i osećaj za realizam bili su očigledni rano. Adler je pričala da je, dok je predavala Brandu, dala instrukcije razredu da se ponašaju kao kokoške, i dodala da će nuklearna bomba pasti na njih. Većina razreda je kvocala i trčala, ali Brando je mirno sedeo i pretvarao se da snosi jaje. Na Adlerino pitanje zašto je odlučio da reaguje na ovaj način, rekao je: "Ja sam kokoška - šta ja znam o bombama?" Uprkos tome što se obično smatra glumcem metod glume, Brando se nije složio. Tvrdio je da se gnušao učenja Lija Strazberga:

„ Nakon što sam imao izvesnog uspeha, Li Strazberg je pokušao da pripiše zasluge što me je naučio kako da se ponašam. Nikada me ništa nije naučio. Pripisao bi zasluge za sunce i mesec da je verovao da može da se izvuče. Bio je ambiciozan, sebičan čovek koji je iskorišćavao ljude koji su pohađali glumački studio i pokušavao da se projektuje kao glumački prorok i guru. Neki ljudi su ga obožavali, ali nikad nisam znao zašto. Ponekad sam išao u glumački studio subotom ujutru jer je Elija Kazan predavao, i obično je bilo mnogo zgodnih devojaka, ali Strazberg me nikada nije učio glumi. Stela (Adler) jeste—i kasnije Kazan. ”

Brando je prvi doneo prirodan pristup glumi na filmu. Prema Dastinu Hofmanu, u njegovom onlajn masterklasu, Brando bi često razgovarao sa snimateljima i kolegama glumcima o njihovom vikendu čak i nakon što bi režiser pozvao akciju. Kada je Brando osetio da može da održi dijalog prirodno kao i taj razgovor, on bi započeo dijalog. U svom dokumentarcu iz 2015. Slušaj me, Marlon, je rekao da su glumci poput žitarica za doručak, predvidljivi. Kritičari će kasnije reći da je Brandu bilo teško, ali glumci koji su radili sa njim rekli bi da je to samo deo njegove tehnike.

Karijera

Početak karijere: 1944–1951

Mladi Marlon Brando u filmu Ljudi (1950).

Brando je koristio svoje veštine sistema Stanislavskog za svoje prve letnje uloge u Sejvilu, Njujork, na Long Ajlendu. Brando je uspostavio obrazac nestalnog, neposlušnog ponašanja u nekoliko emisija u kojima je bio. Njegovo ponašanje ga je izbacilo iz glumačke ekipe u produkciji Nove škole u ​​Sejvilu, ali je ubrzo potom otkriven u lokalnoj predstavi tamo. Zatim je 1944. stigao na Brodvej u gorko-slatkoj drami Sećam se mame, glumeći sina Madi Kristijans. Luntovi su želeli da Brando igra ulogu sina Alfreda Lunta u O gospodarice moja, a Lunt ga je čak i trenirao za njegovu audiciju, ali je Brandovo čitanje tokom audicije bilo toliko pogrešno da nisu mogli da ga angažuju. Njujorški dramski kritičari su ga izglasali za „Mladog glumca koji najviše obećava“ zbog uloge veterana u Traklajn Kafeu, iako je predstava bila komercijalno neuspešna. Godine 1946. pojavio se na Brodveju kao mladi heroj u političkoj drami Zastava je rođena, odbijajući da prihvati plate iznad stope glumačkog kapitala. Iste godine, Brando je igrao ulogu Marchbanks zajedno sa Ketrin Kornel u njenoj produkciji oživljavanja Kandide, jedne od njenih prepoznatljivih uloga. Kornel ga je takođe postavila za Glasnika u svojoj produkciji Antigone Žana Anuja iste godine. Ponuđena mu je i prilika da glumi jednog od glavnih likova na brodvejskoj premijeri filma Kometa ledenog čoveka Judžina O’Nila, ali je odbio tu ulogu nakon što je zaspao dok je pokušavao da pročita masovni scenario i rekao za predstavu da je „nesposobno napisana i loše izgrađena“.

Godine 1947. Brando je izvršio ekranski test za rani scenario za roman Buntovnik bez razloga (1944), koji nije imao nikakve veze sa filmom koji je na kraju proizveden 1955. Test ekrana je uključen kao dodatak u DVD izdanju iz 2006. Tramvaj zvani želja.

Marlon Brando 1950. godine.

Brandova prva filmska uloga bila je veteran ogorčenog paraplegičara u filmu Ljudi (1950). Proveo je mesec dana u krevetu u vojnoj bolnici u Birmingemu u Van Najsu da bi se pripremio za ulogu. Prema Brandovom sopstvenom mišljenju, možda je zbog ovog filma njegov status drafta za vojsku promenjen sa 4-F na 1-A. Imao je operaciju kolena, ali više nije bio dovoljno fizički iscrpljujuće da bi moglo da ga isključi sa drafta. Kada se Brando prijavio u indukcioni centar, odgovorio je na upitnik rekavši da je njegova rasa "ljudska", njegova boja kože "sezonsko-bela do bež", a vojnom lekaru je rekao da je psihoneurotičan. Kada ga je regrutna komisija uputila psihijatru, Brando je objasnio da je izbačen iz vojne škole i da ima ozbiljne probleme sa autoritetom. Igrom slučaja, psihijatar je poznavao Brandovog doktora. Brando je izbegavao vojnu službu tokom Korejskog rata.

Na početku svoje karijere, Brando je počeo da koristi kartice umesto da pamti svoje replike. Uprkos primedbama nekoliko filmskih reditelja sa kojima je radio, Brando je smatrao da je to pomoglo da unese realizam i spontanost u njegove predstave. Osećao je da bi inače izgledao kao da recituje govor pisca. U TV dokumentarcu Stvaranje Supermena: Film, Brando je objasnio:

„ Ako ne znate šta su reči, ali imate opštu predstavu o tome šta su, onda pogledate kartu i to vam daje osećaj gledaoca, nadamo se, da osoba zaista traži ono što hoće da kaže — a da ne zna šta da kaže. ”

Međutim, kritičari su mislili da je Brando koristio karte iz lenjosti ili nemogućnosti da zapamti svoje replike. Jednom na setu Kuma, Branda su pitali zašto želi da se njegove replike štampaju. On je odgovorio: "Zato što mogu da ih čitam na taj način."

Uspon do slave: 1951–1954

Brando kao Emilijano Zapata u filmu Viva Zapata! iz 1952. godine.

Brando je svoju ulogu Stenlija Kovalskog doneo na ekran u filmu Tramvaj zvani želja (1951) Tenesija Vilijamsa. Ova uloga se smatra jednom od Brandovih najvećih. Prijem Brandovog nastupa bio je toliko pozitivan da je Brando brzo postao muški seksualni simbol u Holivudu. Uloga mu je donela prvu nominaciju za Oskara u kategoriji najboljeg glumca.

Takođe je sledeće godine nominovan za Viva Zapata! (1952), fikcionalizovan prikaz života meksičkog revolucionara Emilijana Zapate. Film je pričao o Zapatinom seljačkom odrastanju, njegovom usponu na vlast početkom 20. veka i smrti. Film je režirao Elija Kazan, a glumio je i Entoni Kvin. U biografskom filmu Marlon Brando: Divljak, Sem Šo kaže: „Tajno, pre nego što je slika počela, otišao je u Meksiko u sam grad gde je Zapata živeo i gde je rođen, i tamo je proučavao govorne obrasce ljudi, njihovo ponašanje, kretanje.“ Većina kritičara se fokusirala na glumca pre nego na film, a Time i Nevsveek su objavljivali oduševljene kritike.

Godinama kasnije, u svojoj autobiografiji, Brando je primetio: „Toni Kvin, kome sam se profesionalno divio i lično ga voleo, igrao je mog brata, ali je bio izuzetno hladan prema meni dok smo snimali taj film. Tokom naših zajedničkih scena, osetio sam gorčinu prema meni, a ako bih mu predložio piće posle posla, on me je ili odbio ili je bio mrzovoljan i rekao malo. Tek godinama kasnije sam saznao zašto." Brando je objasnio da je, da bi stvorio napetost na ekranu između njih dvoje, Kazan je rekao Kvinu — koji je preuzeo ulogu Stenlija Kovalskog na Brodveju nakon što je Brando završio — da Brando nije impresioniran njegovim radom. Nakon što je postigao željeni efekat, Kazan nikada nije rekao Kvinu da ga je prevario. Tek mnogo godina kasnije, nakon upoređivanja beleški, Brando i Kvin su shvatili prevaru.

Sledeći Brandov film, Julije Cezar, dobio je veoma pozitivne kritike. Brando je tumačio Marka Antonija. Iako je većina priznavala Brandov talenat, neki kritičari su smatrali da Brandovo „mumljanje“ i druge idiosinkrazije odaju nedostatak glumačkih osnova i, kada je najavljen njegov izbor, mnogi su i dalje sumnjali u njegove izglede za uspeh. U režiji Džozefa L. Mankijeviča i britanskog pozorišnog glumca Džona Gilguda, Brando je pružio impresivnu predstavu, posebno tokom Antonijevog zapaženog govora „Prijatelji, Rimljani, zemljaci...“. Gilgud je bio toliko impresioniran da je Brandu ponudio punu sezonu u Hamersmit teatru, ponudu koju je odbio. U svojoj biografiji o glumcu, Stefan Kanfer piše: „Marlonova autobiografija posvećuje jednu liniju njegovom radu na tom filmu: Među svim tim britanskim profesionalcima, 'za mene da uđem na filmski set i igram Marka Entonija je bilo glupo'—još jedan primer njegovog upornog samoocrnjivanja, i potpuno netačno." Kanfer dodaje da je nakon projekcije filma, reditelj Džon Hjuston prokomentarisao: „Bože! Bilo je kao da se vrata peći otvore — vrelina je otišla sa platna. Ne znam drugog glumca koji bi to mogao da uradi“. Tokom snimanja Julija Cezara, Brando je saznao da je Elija Kazan sarađivao sa kongresnim istražiteljima, imenujući čitav niz „subverzivaca“ Komitetu Predstavničkog doma za neameričke aktivnosti (HUAC). Po svemu sudeći, Brando je bio uznemiren odlukom svog mentora, ali je ponovo radio sa njim u filmu Na dokovima Njujorka. „Niko od nas nije savršen“, napisao je kasnije u svojim memoarima, „i mislim da je Gadž (Kazan) povredio druge, ali najviše sebe“.

Izložba voštanog dela Madam Tiso Marlona Branda u filmu Divljak, ali sa kasnijim modelom motocikla iz 1957/8.

Godine 1953. Brando je takođe glumio u filmu Divljak, vozeći sopstveni motocikl marke Triumph Thunderbird 6T. Trijumfovi uvoznici su bili ambivalentni u pogledu izlaganja, jer je tema bila razularene motociklističke bande koje su zauzele mali grad. Film je kritikovan zbog svog percipiranog neopravdanog nasilja u to vreme, a Tajm je naveo: „Efekat filma nije da baci svetlo na javni problem, već da ispuca adrenalin kroz vene gledalaca. Brando se navodno nije sastajao sa mađarskim rediteljem Laslom Benedekom i nije se slagao sa partnerom Lijem Marvinom.

Na Brandovu izraženu zbunjenost, film je inspirisao tinejdžersku pobunu i učinio ga uzorom generaciji rokenrola u nastajanju i budućim zvezdama kao što su Džejms Din i Elvis Prisli. Nakon izlaska filma, prodaja kožnih jakni i motocikala je naglo porasla. Osvrćući se na film u svojoj autobiografiji, Brando je zaključio da nije dobro ostario, ali je rekao:

„ Vezao sam se za Džonija više od od većine uloga koje sam igrao u filmovima ili na sceni, i zbog toga verujem da sam ga igrao osetljivijeg i saosećajnijeg nego što je scenario predviđao. Ima rečenica gde on reže: „Niko mi ne govori šta da radim.“ Upravo tako sam se osećao celog života. ”

Kasnije iste godine, Brando je glumio sa kolegom iz studija Vilijamom Redfildom u letnjoj produkciji Ruke i čovek Džordža Bernarda Šoa.

„Tramvaj zvani želja”

Marlon Brando u filmu Tramvaj zvani želja.

Još više se proslavio 1947. godine, ulogom Stenlija Kovalskog u predstavi Tramvaj zvani želja Tenesija Vilijamsa, koju je režirao Elija Kazan. Brando je hteo ulogu pa se odvezao na audiciju do Provinstauna u državi Masačusets, gde je Vilijams provodio leto. Vilijams je posle rekao da je odmah znao kome će dati ulogu čim je vidio Branda. Brandov nastup označio je revoluciju u glumačkoj tehnici i postavio temelje za američki model glumačke metodičnosti. Takav način glume nikad pre nije bio viđen. Kasnije je pozvan u studio Vorner braders na audiciju za film Buntovnik bez razloga, za koji je kasnije angažovan Džejms Din. Brandov prvi nastup na filmu bio je u ulozi veterana paraplegičara u filmu Ljudi iz 1950. godine. Kako bi se pripremio za ulogu, Brando je proveo mesec dana u krevetu u veteranskoj bolnici.

Još jači utisak je ostavio sledeće godine, kad se opet pojavio u ulozi Stenlija Kovalskog, ali ovaj put u filmskoj adaptaciji Tramvaja zvanog želja. Za tu ulogu nominovan je za Oskar za najboljeg glavnog glumca, a nominacije su se nastavile i sledeće dve godine za uloge u filmovima Viva Zapata! (1952) i Julije Cezar (1953) u kom je glumio Marka Antonija. Ove četiri Brandove uloge postavile su nove standarde, ne samo za druge glumce, nego i za samog Branda. Godine 1953. je nastupio i u predstavi Lija Foka Arms and the Man. Fok je bio ponosan da može reći ljudima kako je Marlon Brando odbio ponudu sa Brodveja u visini od 10.000 dolara nedeljno, kako bi nastupio u njegovoj predstavi u Bostonu. Tu je bio plaćen manje od petsto dolara sedmično. Bio je to njegov zadnji nastup u pozorištu.

Uticaj na potkulturu: „Divljak”

Brando je postao heroj mlađe generacije nakon uloge Džonija Strablera, buntovnog motocikliste, u filmu Divljak. Stvorio je imidž buntovnika za nadolazeću rokenrol eru. Mnogi rokenrol muzičari kao što su Elvis Presli imitirali su Brandov imidž i ponašanje. Elvis je takođe kopirao Brandovu ulogu Džonija dok je glumio Vinsa u filmu Jailhouse Rock. Brando je zračio sirovom seksualnošću, što je u bioskope privlačilo žensku publiku svih godina. Šefovi bioskopa prisećali su se kako su na rasprodanim matinejama deca trčala gore-dole po dvorani imitirajući zvuk motora dok su im majke sedele zapanjene.

Marlon Brando bio je heroj i u očima Džejmsa Dina, koji je rekao da mu je on idol te da ga kopira kao glumca i osobu. Brando je u svojoj autobiografiji Songs My Mother Taught Me tvrdio, kad ga je Elija Kazan upoznao sa Džejmsom Dinom na snimanju filma Istočno od raja: „On je bio nervozan kad me upoznao te mi dao do znanja da ne samo imitira moju glumu nego i veruje kako je to moj stil života. Rekao je kako uči svirati konga bubnjeve i voziti motocikl, a bilo je jasno da pokušava unaprediti svoj rad”. U svojoj je knjizi još napisao: „Kad sada gledam, shvatam da nije neobično za ljude da se služe nečijim obrascima sve dok ne pronađu svoje, što je Džimi u to vreme radio.” Din je imao običaj da uveče pozove Branda, samo da bi čuo njegov glas. Zabrinut zbog toga, kao i zbog kopiranja njega samog koje Din neprestano pokušava, Brando ga je kada su se zvanično upoznali, odveo iza seta i posavetovao da potraži pomoć psihijatra. Vilijam Best, poznati scenarista u to vreme, rekao je da je Brandova gluma teška kao olovo, dok je Dinova živahna i razigrana. Reditelj Nik Rej je čak preuzeo prikaz bande iz filma Divljak i preneo ga u svoj film Buntovnik bez razloga, te na taj način istaknuo Brandov uticaj na mlade. Buntovnička kultura, koja je uključivala motocikle, kožne jakne, džins i opšte buntovničko ponašanje, koja je inspirisala generacije buntovnika, razvila se zahvaljujući filmu Divljak, te Brandovoj jedinstvenoj ličnosti i karakteru. Prodaja motocikala i opreme vezane za njih, kožnih jakni, džinsa, čizama i majica naglo je porasla širom zemlje. Film je ostavio sličan utisak na prekookeansku publiku, dok su lokalni religijski autoriteti jadikovali o uticaju filma na mlade.

1954—1959: „Na dokovima Njujorka”

Brando u filmu Na dokovima Njujorka.

Pod Kazanovom rediteljskom palicom, Brando je konačno dobio Oskar za najboljeg glavnog glumca za ulogu Terija Maloja u filmu Na dokovima Njujorka. U puno puta citiranoj sceni u taksiju (Mogao sam biti neko i nešto) Kazan je tvrdio da je samo stavio Roda Stajgera i Branda u zadnji deo taksija i pustio kameru da snima bez ikakvih uputa, a da su dva glumca u celosti improvizovali razgovor.

Brandu se nije svidela originalna scena napisana u scenariju. U njoj Čarli (Stajger) gura pištolj u bratova rebra i kaže mu da se odluči pre nego što stignu u ulicu River 437, ali Brando je to smatrao nerealnim. Rekao je Kazanu kako ne može verovati da bi čovek to mogao reći bratu te da publika neće verovati da bi ovaj tip, koji je bio blizak sa bratom ceo život i za kojeg se brinuo trideset godina, potegnuo pištolj u njegova rebra i pretio da će ga ubiti. Jednostavno nije bilo verodostojno. Na kraju su ponavljali scenu nekoliko puta, ali Brando je uporno ponavljao: „Jednostavno nije u redu, Gadž (Kazanov nadimak), stvarno nije u redu.” Kazan je konačno pristao, nakon čega su Brando i Stajger potpuno improvizovali scenu koja je tako potpuno promenjena. Kazanu se svidela pa ju je ostavio. Brando je posle trijumfa nastavio da bira raznolike uloge: u filmu Momci i devojke glumio je Skaja Mastersona, a morao je i pevati. U filmu Čajdžinica na avgustovskoj mesečini nastupio je u ulozi japanskog prevodioca za američku vojsku u Japanu nakon rata; u filmu Sajonara glumio je američkog pilota, a u Mladim lavovima nacističkog oficira. Iako je za ulogu u Sajonari dobio još jednu nominaciju za Oskara, njegova gluma izgubila je krajem pedesetih energiju i pravac, a on sam postajao je izuzetno težak za saradnju.

1960—1969: „Odsjaji u zlatnom oku”

Brando je šezdesetih godina igrao u manjim filmovima, te je njegova karija krenula silaznom putanjom. Krajem decenije gotovo da je utonuo u zaborav, što birajući pogrešne filmove, što zahvaljujući svom ekscentričnom ponašanju. Među poznatijim filmovima iz tog perioda se ističu Pobuna na brodu Baunti iz 1962. i vestern Jednooki Džek — jedini film koji je Brando i režirao. Godine 1967. glumio je pored dve velike filmske zvezde — Sofije Loren u romantičnoj drami Grofica iz Hongkonga i pored Elizabet Tejlor u drami Odsjaji u zlatnom oku, gde je bio u ulozi pukovnika koji potiskuje svoju homoseksualnost. Film koji je Marlon često isticao kao svoj omiljeni je bio Gori! iz 1969. I ovo je bio još jedan komercijalni debakl, koji je potpuno pokopao popularnost koju je glumac sticao tokom dvadeset godina karijere.

1971—1990: „Kum”

Marlon Brando je 1971. godine bio nominovan za Nagradu BAFTA za najboljeg glavnog glumca za film Došli su noću, međutim tek je sledeći film napravio pravi preokret u njegovoj karijeri. Lik Vita Korleonea u kriminalističkom trileru Kum iz 1972. godine je jedan od najpoznatijih filmskih likova u istoriji. Časopis Empajer (engl. The Empire) ga je uvrstio među deset najvećih filmskih likova, dok ga je Premijer (engl. The Premiere) proglasio najboljim likom svih vremena. Reditelj Frensis Ford Kopola je nagovorio Branda na probno snimanje, gde je ovaj upotrebio vatu kako bi simulirao naduvene obraze.

Brando kao Vito Korleone u filmu "Kum".

Kum je američki dramski film režisera Fransisa Forda Kopole iz 1972. godine s Marlonom Brandom, Alom Pačinom, Džejmsom Kanom, Robertom Duvalom i Dajanom Kiton.

Kopola je bio oduševljen Brandovim nastupom u ulozi šefa mafijaške porodice, ali se morao boriti sa producentima da angažuje temperamentnog glumca, čiji su zahtevi postali nepodnošljivi. Studio je pak hteo da ulogu dobije Deni Tomas. Tomas je međutim osetio da je Brando kao stvoren za tu ulogu, pa je odbio ponudu, i štaviše stao iza Kopole i ostalih koji su svedočili probnom snimanju. Brando je bio senzacionalan, pogotovo u sceni sastanka mafijaških rivala, koja se smatra jednom od najpoznatijih u istoriji filma. Brando je za svoju izvedbu osvojio Zlatni globus za najboljeg glumca u glavnoj ulozi i Oskar za najboljeg glavnog glumca, ali je odbio da ga primi. Bojkotovao je svečanu ceremoniju, ostavljajući manje poznatoj glumici Sašin Litlfeder da objasni njegove razloge. Ona je rekla da je glumac zgrožen iskorišćavanjem Indijanaca u televizijske svrhe i njihovim tretiranjem od strane Holivuda. Iste godine Brando je potvrdio reputaciju lošeg momka, koju je gradio godinama. Naime, iznerviran upornošću fotografa Rona Galela, udario ga je pesnicom i razbio mu vilicu. Kada bi kasnije snimao Branda, Galel bi nosio kacigu za američki fudbal.

Odmah posle ovog filma, Marlon je odigrao još jednu izuzetno pohvaljenu ulogu u filmu Poslednji tango u Parizu, režisera Bernarda Bertolučija. Postojale su brojne kontroverze u vezi s tim filmom, a jedna od njih je bio njegov preterano erotski sadržaj. Međutim, Akademija je ponovno nominovala Branda u kategoriji za najboljeg glavnog glumca. Njegova karijera je nakon ovoga ponovo postala prevrtljiva. Dobio je honorar od 1.000.000 dolara za ulogu pukovnika Kerca u filmu Apokalipsa danas. Dogovor je bio da bude mršav i u formi, kao i da pročita knjigu Srce tame. On se pak pojavio predebeo, a nije ni pročitao knjigu. Zbog toga je njegov lik sniman u zatamnjenoj prostoriji, a većinu dijaloga je improvizovao. Nakon što je završio njegova snimanja, reditelj Kopola ga je zamolio da ostane još sat vremena, da scenu dok govori Užas, užas snimi u krupnijem planu. Brando je za tih sat vremena zatražio (i dobio) 75.000 dolara. Posle ovog filma, njegova težina postala je jedan od presudnih faktora u izboru uloga.

Kasnija karijera

Posle filma Apokalipsa danas igrao je Džor-Ela, Supermenovog oca, u prvom filmu Supermen. Prihvatio je ulogu samo zbog dobrog honorara i potvrde da neće morati da čita scenario unapred, te da će kamera prikazivati nešto drugo dok njegov lik govori. Brando je nastupio i u nastavku serijala, Supermen 2, ali producenti su odbili da mu plate kao za prvi film, pa je glumac zabranio da se prikazuju njegove scene. Međutim, nakon Brandove smrti taj deo filma ponovno je ubačen u rediteljevu verziju filma 2006. godine (Supermen II: Verzija Ričarda Donera). Dve godine nakon svoje smrti, ponovio je ulogu Džor-Ela u zadnjem nastavku serijala Povratak Supermena, u kojem je upotrebljen nekorišćeni arhivski materijal sa Brandom u ulozi Džor-Ela iz prva dva filma. Osim toga, tokom filma korišćen je i Marlonov glas. Drugi kasniji nastupi, kao u filmu Ostrvo doktora Moroa i Don Huan de Marko, zaradili su najlošije kritike u njegovoj karijeri i bilo je očigledno da mu nije stalo do mišljenja kritike. Ipak, sve je iznenadio filmom Bela sezona suše za koji je bio nominovan za Oskar za najboljeg sporednog glumca. Film se bavio rasnom diskriminacijom u Africi, te je razumljivo da je Brando kao borac za ljudska prava pokazao veliko interesovanje za film i dao sve od sebe da odigra jednu od najboljih uloga u karijeri. Tim Berton mu je potom ponudio ulogu Pingvina u filmu Povratak Betmena, koju je glumac prihvatio, ali Vorner braders nije odobrio njegov nastup u filmu. U svom poslednjem filmu, Plen iz 2001, glumio je sa prijateljem Robertom de Nirom.

Privatni život

Ljubavni život i propali brakovi

Ana Kašfi 1959. godine.

Marlon se 1957. venčao sa slabo poznatom glumicom Anom Kašfi. Uradio je to u uverenju da ona ima indijansko poreklo. Zapravo se zvala Džoun O’Kalahan, bila je iz Velsa i odgajana kao katolikinja. Lagala je Branda za pravi identitet i oblačila se kao Indijanka, budući da je Brando voleo egzotične žene. Razveli su se 1959. godine, nakon rođenja sina Kristijana Branda. Već sledeće godine oženio se sa Movitom Kastanedom, sedam godina starijom meksičkom glumicom; razveli su se 1962. godine. Kastaneda se pojavila u filmu Pobuna na brodu Baunti iz 1935. godine, nekih dvadesetsedam godina pre rimejka iz 1962. u kojem je Brando nastupio kao Flečer Kristijan.

Brandovo ponašanje tokom snimanja filma još je više utvrdilo njegovu reputaciju teške zvezde. Bio je kriv za promenu reditelja i probijanje budžeta, iako je demantovao svoju odgovornost i za jedno i za drugo. Iskustvo sa snimanja filma duboko je promenilo njegov život. Zavoleo je Tahiti, gde je film sniman, i narod na njemu. Zakupio je deo atola na devedesetdevet godina, na kojem je mislio da izgradi laboratoriju za očuvanje okoline i lečilište. Tu je upoznao i glumicu Taritu Teripiju i njegov brak sa Kastanedom je bio praktično okončan. Tarita je postala Brandova treća supruga 10. avgusta 1962. godine, sa samo dvadeset godina — bila je osamnaest godina mlađa od Branda kad su se venčali. U članku iz

Movita Kastaneda u filmu Paradise Isle (1937).

časopisa Motion Picture iz 1961. Brando je opisao kako je bila naivna i priprosta. Teripija je postala majka dvoje njegove dece. Razveli su se u julu 1972. godine, a Marlon je izgradio hotel na svom ostrvu i više se nikada nije ženio.

U svojoj autobiografiji Songs My Mother Taught Me, Brando tvrdi da se jedne noći pojavio u stanu Merilin Monro i da su tada počeli vezu koja je trajala više godina. Pre toga su se upoznali na jednoj zabavi. Ona je svirala klavir u uglu i niko nije obraćao pažnju na nju. On joj je prišao i započeo razgovor. Rekao je još da su imali telefonski razgovor nekoliko dana pre njene smrti. Kasnije je tvrdio da je ubijena. Osim nje i Valija Koksa, nikoga posebno nije izdvojio u autobiografiji. Tvrdio je da je imao brojne romanse i avanture, ali svoje brakove, žene i decu uopšte nije spomenuo.

Kontroverze o seksualnom opredeljenju

U Brandovoj biografiji The Only Contender iz 1976. godine, autor Gari Keri je citirao Branda: „Kao i mnogi muškarci, i ja sam spavao sa muškarcima i ne stidim se toga. I nikada me nije bilo briga šta drugi misle o meni.” Fotografije koje su kružile internetom to su i potvrdile. Za njegovog dugogodišnjeg ljubavnika je proglašen glumac Voli Koks. Autor je opet citirao Branda: „Da je Voli žena, oženio bih ga te bismo živeli dugo i srećno.” Na internetu se pojavila i fotografija na kojoj Brando oralno zadovoljava Koksa. Biograf je potvrdio da se radi o slici koja zaista postoji, ali da se ne radi o seksualnom činu, već o šali. Nakon što je Koks umro, Brando je čuvao njegov pepeo trideset godina, a razasut je zajedno sa njegovim u isto vreme, u Dolini smrti i na Tahitima. Koksova treća žena to je otkrila tek kad je Brando dao intervju Tajmu: „Imam Volijev pepeo u svojoj kući. Razgovaram sa njim stalno.” Htela je da ga tuži što je prisvojio pepeo njenog muža, ali nijedan advokat nije hteo da prihvati slučaj.

Pored toga, Marlon se javno deklarisao kao biseksualac.

Politika

Građanska prava

Brando sa Džejmsom Boldvinom tokom Marša na Vašington 1963.

Brando je 1946. godine, pružio podršku Jevrejima nastupivši u kontroverznoj procionističkoj drami Zastava je rođena, koja je nastala 1886. godine. Brandov nastup označio je tri najveća problema posleratnog perioda: borbu za osnivanje jevrejske države, krijumčarenje preživelih žrtava holokausta u Palestinu i borbu protiv rasne segregacije u Sjedinjenim Državama. U avgustu 1963. godine, Marlon se pridružio gomili u Maršu na Vašington zajedno sa prijateljima i kolegama Harijem Belafonteom, Džejmsom Garnerom, Čarltonom Hestonom, Bertom Lankasterom i Sidnijem Poatjeom. Nakon ubistva Martina Lutera Kinga mlađeg, Brando je glasno podržao njegov rad. Činilo se kako on, kao bogata i velika zvezda, pritom belac, iz toga može izvući samo štetu svojoj karijeri. Ipak, malo nakon smrti Kinga, Brando je najavio kako se povlači iz postave filma The Arrangement, čije je snimanje trebalo da počne, kako bi se posvetio pokretu za građanska prava. Njegova uloga u afroameričkom pokretu protiv segregacije zapravo je počela pre Kingove smrti. Početkom šezdesetih, Brando je donirao hiljade dolara pokretima za građanska prava i osnovao fondove za stipendije. U to vreme, već je nastupao u filmovima koji su nosili poruku o toleranciji – u ljubavnoj drami Sajonara, koji je govorio o ljubavi između ljudi različite boje kože i u filmu Ružni Amerikanac, koji opisuje upravljanje američkog vođstva u inostranstvu i njegov pogubni efekat na stanovnike stranih zemalja.

Brando je bio pristalica američkog indijanskog pokreta. Na ceremoniji dodele nagrada Akademije 1973., Brando je odbio da prihvati Oskara za njegov nastup u filmu „Kum“. Sašin Malo Pero ga je predstavljala na ceremoniji. Pojavila se u odeći Apače Indijanaca i izjavila da zbog „lošeg postupanja sa Indijancima u filmskoj industriji“, Brando neće prihvatiti nagradu. Do toga je došlo dok je obrana na Ranjenom kolenu bila u toku. Događaj je privukao pažnju američkih i svetskih medija. To su smatrali velikim događajem i pobedom pokreta od strane njegovih pristalica i učesnika.

Takođe je bio aktivista protiv aparthejda. 1964. zalagao se za bojkot svojih filmova u Južnoj Africi, kako bi ih sprečio da se prikažu segregiranoj publici. Učestvovao je na protestnom skupu 1975. protiv američkih investicija u Južnoj Africi i puštanja Nelsona Mandele. 1989. godine Brando je glumio i u filmu „Suva bela sezona“, zasnovanom na istoimenom romanu Andrea Brinka.

Prigovori u vezi jevrejskih stereotipa

U januarskom izdanju Plejboja iz 1979. godine, Brando je izazvao kontroverze rekavši kako Jevreji upravljaju Holivudom. „Videli ste svaku rasu ocrnjenu, ali nikad niste videli iskompromitovanog Jevrejina jer oni ne dopuštaju da se to prikazuje na filmu.” Slične navode je izrekao i u emisiji Šou Larija Kinga u aprilu 1996. godine: „Holivud vode Jevreji; on je u vlasništvu Jevreja, a oni bi trebalo da budu osetljiviji prema problemima drugih koji pate. Jer su oni izrabljeni. Videli smo crnčuge i žabare, videli smo Kineze, videli smo opasne kosooke Japance, videli smo podmukle Filipince, videli smo sve, ali nikad Jevreje. Zato što su znali da se tu povlači crta.” King je upitao: „Govorite kao antisemiti koji kažu da su Jevreji...”, nakon čega ga je Brando prekinuo: „Ne, ne, ja ću biti prvi koji će iskreno pohvaliti Jevreje i reći Hvala Bogu na Jevrejima”.

Ejbraham Foksman, predsednik Antiklevetničke lige (ADL), poručio je da bi Brando „trebalo da zna da je ono što je rekao očito pogrešno, izrazito uvredljivo te ide na ruku antisemitima i njihovim zadrtim pristalicama”: „Njegovi komentari potenciraju stogodišnju laž o jevrejskoj kontroli i zaveri, a njegovo korišćenje antisemitskih epiteta je štetno za sve Jevreje.” i zatražio zvanično izvinjenje. Iako se Brandove izjave, izvađene iz konteksta, mogu smatrati uvredljivim, on je ceo život poštovao Jevreje, što može potvrđuje njegova veza sa porodicom Stele Adler i drugima, a neko vreme je finansirao cionističku političku stranku Irgun. U svojoj autobiografiji Songs My Mother Tought Me, zapisao je: „Jedna od najvećih misterija koja me je mučila je taj kako su Jevreji, koji čine tako mali deo svetske populacije, uspeli postići toliko i istaknuti se na toliko područja — nauke, muzike, medicine, književnosti, umetnosti, biznisu itd.... Oni su neverovatan narod. Zamislite progon koji su proživljavali vekovima: progone, paljenja hramova, kozačke ustanke, uništavanje porodičnih korena, njihovo raspršivanje po svetu i holokaust. Ipak, njihova kultura je preživela, a Jevreji su postali najobrazovaniji narod koji je svet ikada imao.”

Smrt

Umesto da se na kraju karijere koncentriše na glumu, Brando se još češće sukobljavao sa rediteljima i producentima. Izbegavao je da uči tekst i postavljao ultimatum – ili tekst ili on. Sa druge strane, glumci su ga smatrali plemenitim i duhovitim, i doživljavali ga kao podršku i oslonac. Kada je snimio poslednji film, Marlon se povukao na Tahiti, a njegova težina dostigla je čak 136 kilograma.

Glumčev sin Miko je nekoliko godina bio telohranitelj i asistent Majkla Džeksona, kao i prijatelj. "Poslednji put kada je moj otac napustio kuću da bi bilo gde otišao, da bi proveo bilo kakvo vreme, bilo je to sa Majklom Džeksonom“, naveo je Miko. „Sviđalo mu se... Imao je 24-časovnog kuvara, 24-časovno obezbeđenje, 24-časovnu pomoć, 24-časovnu kuhinju, 24-časovnu spremačicu. Za to ću mu uvek biti dužan. Tata je teško disao u poslednjim danima, a bio je na kiseoniku većinu vremena. Voleo je biti na otvorenom, pa bi ga Majkl pozivao na svoj ranč. Tata je mogao da imenuje sva drveća tamo i cveće, ali pošto je bio na kiseoniku, bilo mu je teško da se kreće okolo i vidi ih sve, to je tako veliko mesto. Tako je Majkl dao tati kolica za golf sa prenosivim rezervoarom kiseonika kako bi mogao da ide okolo i uživa u ranču Samo bi se vozili okolo—Majkl Džekson, Marlon Brando, sa rezervoarom kiseonika u kolicima za golf." Aprila 2001, Brando je hospitalizovan sa upalom pluća.

Karl Malden—Brandov kolega u tri filma (Tramvaj zvani želja, Na dokovima Njujorka, i Jednooki Džekovi)—progovorio je u dokumentarcu o telefonskom pozivu koji je primio od Branda neposredno pre Brandove smrti. Uznemireni Brando je rekao Maldenu da je stalno padao. Malden je želeo da dođe, ali ga je Brando odbio, rekavši mu da nema svrhe. Tri nedelje kasnije, Brando je bio mrtav. Neposredno pre smrti, očigledno je odbio dozvolu da mu se cevi koje nose kiseonik ubace u pluća, što je, kako mu je rečeno, jedini način da mu produži život.

Marlon je umro 1. jula 2004. godine u osamdesetoj godini života. Kao uzrok smrti navedeni su njegovi dugogodišnji problemi sa disajnim organima, ali i srčani problemi, dijabetes i rak jetre. Kremiran je, a njegov pepeo rasut je na dva mesta, zajedno sa pepelom njegovog prijatelja Volija Koksa i Sema Gilmana. Jedan deo rasut je na Tahitiju, a drugi u Dolini smrti.

Prema Forbsu, prihodi od objekata u Brandovom posedu iznose devet miliona dolara godišnje, pa glumac spada među deset mrtvih zvezda sa najvećom zaradom posle smrti.

Nasleđe

Marlon Brando 1955. godine.

Brando je bio jedan od najpoštovanijih glumaca posleratne ere. Američki filmski institut ga navodi kao četvrtu najveću mušku zvezdu čiji se debi na ekranu dogodio pre ili tokom 1950. godine (dogodio se 1950.). Stekao je poštovanje među kritičarima svojim nezaboravnim nastupima i harizmatičnom prisutnošću na ekranu. Pomogao je popularizaciji metod glume. Smatra se jednim od najvećih filmskih glumaca 20. veka.

Enciklopedija Britanika opisuje ga kao "najslavnijeg od glumaca u metodi, a njegova nejasna, mrmljajuća primedba obeležila je njegovo odbacivanje klasičnog dramskog treninga. Njegove istinske i strastvene predstave dokazale su ga kao jednog od najvećih glumaca svoje generacije".

Takođe se primećuje očigledan paradoks njegovog talenta: "Smatra se najuticajnijim glumcem svoje generacije, a ipak je otvoreno pokazivao prezir prema glumačkoj profesiji ... Često manifestovan u obliku njegovih upitnih životnih izbora i neinspirativnih performansa.

Kulturni uticaj

„ "Bio je naš ljuti dečko - delinkvent, pobunjenik, onaj snažni - koji je stajao u centru našeg zajedničkog iskustva." ” — {{{4}}}, Polin Kael

Marlon Brando je kulturna ikona sa stalnom popularnošću. Njegov uspon na nacionalnu pažnju 1950-ih imao je dubok uticaj na američku kulturu. Prema filmskoj kritičarki Polin Kael:

„ "Brando je predstavljao reakciju protiv posleratne manije za sigurnost. Kao glavni protagonista, Brando iz ranih pedesetih nije imao kod, već samo svoje instinkte. Bio je i vođa gangstera i odmetnik. Bio je antisocijalan, jer je znao da je društvo sranje, bio je heroj mladima jer je bio dovoljno jak da ne podnese to sranje ... Brando je predstavljao savremenu verziju slobodnog Amerikanca ... Brando je i dalje najuzbudljiviji američki glumac. ” — Polin Kael,

Sociolog dr. Suzan Makdonald-Voker izjavljuje:

„ Marlon Brando, sa svojom sportskom kožnom jaknom, trapericama i šarmom, postao je kulturna ikona koja sažima "put" u svom maverik sjaju. ” — dr. Suzan Makdonald-Voker,

Pina Peliker i Marlon Brando (1961).

Njegov portret lidera bande Džonija Strablera u filmu "Divljak" je postala je legendarna uloga koja se koristi i kao simbol pobune i modni dodatak koji uključuje jaknu motocikla u stilu Perfekto; nagnutu kapu, farmerke i sunčane naočare. Džonijeva frizura inspirisala je ludost za zulufima, a pratili su je između ostalih Džejms Din i Elvis Presli.

Din je uveliko kopirao Brandov glumački stil, a Presli je Brandovu sliku koristio kao uzor za njegovu ulogu u filmu Jailhouse Rock.

Scena "Mogao sam da budem izazivač" ("I coulda been a contender") iz filma On the Waterfront, prema autoru Bruklin Bumera, Martinu H. Levinsonu:

„ Jedna je od najpoznatijih scena u istoriji filma, a sama rečenica postala je deo američkog kulturnog leksikona. ” — Martin H. Levinson,

Primer izdržljivosti Brandove popularne slike "Divljak" bila je replika kožne jakne iz 2009. godine koju je nosio Brandov lik Džoni Strabler. Jakne je plasirao Trijumf, proizvođač motocikala Triumph Thunderbird, koji su i službeno su licencirali Brandovo nasleđe . Brando se takođe smatrao muškim seks simbolom. Linda Vilijams piše:

„ „Marlon Brando [bio] je najvažniji američki muški seks simbol kasnih pedesetih i početka šezdesetih“. ” — Linda Vilijams,

Brando je bio i rana lezbejska ikona koja je zajedno sa Džejmsom Dinom uticala na izgled buč lezbejki i na njihovo samopouzdanje 1950-ih i kasnije.

Lik Dia Branda iz popularne japanske manga serije "JoJo's Bizarre Adventure" dobio je ime po Brandu.

Brando je takođe ovekovečen u muzici; najistaknutiji je pomenut u stihovima "Teško je biti svetac u gradu" Brusa Springstina, "Vogue" od Madone i "Eyeless" od Slipknota na njihovom istoimenom albumu.

Pogledi na glumu

U svojoj autobiografiji "Pesme koje me je moja majka naučila", Brando je primetio:

„ Oduvek sam mislio da je jedna prednost glume to što glumcima pruža šansu da izraze osećanja koja u stvarnom životu obično nisu u stanju da se pokažu.Intenzivne emocije sahranjene unutar vas mogu izaći dimeći se iza vaše glave, a pretpostavljam da u smislu psihodrame, ovo može biti od pomoći. Kad pogledam unazad, pretpostavljam da mi je emocionalna nesigurnost kao dete - frustracije što mi nije dozvoljeno da budem to što jesam, da želim ljubav i ne mogu da je dobijem, shvativši da sam beznačajan - možda pomogla u tome da budem glumac, bar na mali način. To mi je verovatno dalo određeni intenzitet kakav većina ljudi nema. ” — Marlon Brando,

Takođe je priznao da se, iako se izuzetno divio teatru, nije mu se vratio nakon početnog uspeha, pre svega zato što ga je posao emocionalno isušio:

„ Ono čega se najviše sećam u "A Streetcar Named Desire" bila je emocionalna snaga glume u njoj, šest večeri i dva popodneva. Pokušajte da zamislite kako je bilo hodati po pozornici svake večeri u 8:30 kada ste morali vikati, vrištati, plakati, razbijati suđe, udarati po nameštaju, udarati po zidovima i doživljavati iste intenzivne, burne emocije iz noći u noć, pokušavajući svaki put da u publici pobudi iste osećaje kao što sam osećao. Bilo je iscrpljujuće. ” — Marlon Brando,

Marlon Brando u "Tramvaj zvani želja".

Brando je više puta zahvalio Steli Adler i njenom razumevanju Stanislavske glumačke tehnike za uvođenje realizma u američku kinematografiju, ali je takođe dodao:

„ Ova glumačka škola dobro je služila američkom pozorištu i filmovima, ali bila je ograničavajuća. Američko pozorište nikada nije bilo u stanju da na zadovoljavajući način predstavi Šekspirovu ili klasičnu dramu. Jednostavno nemamo stil, brigu o jeziku ili kulturološkoj dispoziciji ... Ne možete mrmljati u Šekspiru. Ne možete improvizovati, a od vas se traži da se striktno pridržavate teksta. Englesko pozorište ima osećaj za jezik koji ne prepoznajemo... U Sjedinjenim Državama engleski se jezik razvio gotovo u žargon. ” — Marlon Brando,

U dokumentarcu iz 2015. "Slušajte me, Marlon", Brando je podelio svoja razmišljanja o igranju scene smrti, rekavši:

„ To je težak prizor. Morate ih navesti da verujete da umirete ... Pokušajte da mislite na najintimniji trenutak koji ste ikada imali u životu. ” — Marlon Brando,

Brandovi omiljeni glumci bili su Spenser Trajsi, Džon Barimor, Fridrih Marš, Džejms Kegni i Paul Mjuni. Takođe je pokazao divljenje Šon Penu, Džeku Nikolsonu, Džoniju Depu i Danijelu Dej-Luisu.

Finansijska zaostavština

Nakon smrti 2004. godine, Brando je ostavio imanje u vrednosti od 21,6 miliona dolara. Kompanija Brando još je zaradila oko 9 miliona dolara tokom 2005. godine, prema Forbsu. Te godine je Brando proglašen jednom od najvećih umrlih slavnih ličnosti na svetu od strane časopisa.

U decembru 2019. godine, Rolex GMT Master Ref. 1675 koji je Brando nosio u vijetnamskom ratnom epu "Apokalipse Danas" Fransisa Kopole Sada je objavljeno da će biti prodato na aukciji, s očekivanom cenom do milion dolara.

Filmografija

God.	Naziv	Uloga	Nagrade	Ostali glumci
1950.	Ljudi	Kenet Vilček (Kenneth Wilcheck)
1951.	Tramvaj zvani želja	Stenli Kovalski (Stanley Kowalski)	nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca	Vivijen Li Kim Hanter Karl Malden
1952.	Viva Zapata!	Emilijano Zapata (Emiliano Zapata)	Nagrada BAFTA za najboljeg glumca u glavnoj ulozi Najbolji glumac (Kanski filmski festival) nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca	Entoni Kvin
1953.	Julije Cezar	Marko Antonije (Mark Antony)	Nagrada BAFTA za najboljeg glumca u glavnoj ulozi nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca	Debora Ker Džejms Mejson Džon Gilgud Grir Garson
	Divljak	Džoni Stabler (Johnny Strabler)		Li Marvin
1954.	Na dokovima Njujorka	Teri Maloj (Terry Malloy)	Oskar za najboljeg glavnog glumca Nagrada BAFTA za najboljeg glumca u glavnoj ulozi Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca (drama)	Karl Malden Eva Mari Sejnt
	Dezire	Napoleon Bonaparta (Napoleon Bonaparte)		Džin Simons Merl Oberon
1955.	Momci i devojke	Skaj Masterson (Sky Masterson)		Džin Simons Frenk Sinatra
1956.	Čajdžinica na avgustovskoj mesečini	Sakini (Sakini)	nominovan — Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca (komedija)	Glen Ford
1957.	Sajonara	Lojd Graver (Lloyd Gruver)	nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca nominovan — Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca (drama)	Džejms Garner Marta Skot
1958.	Mladi lavovi	Kristijan (Christian)	nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg glumca u glavnoj ulozi	Montgomeri Klift Maksimilijan Šel
1959.	Zmijska koža	Valentajn Gzavije Zmijska koža (Valentine "Snakeskin" Xavier)		Džoana Vudvard Ana Manjani
1961.	Jednooki Džek	Rio (Rio)		Karl Malden
1962.	Pobuna na brodu Baunti	Flečer Kristijan (Fletcher Christian)		Ričard Haris Hju Grifit
1963.	Ružni Amerikanac	Harison Karter Makvajt (Harrison Carter MacWhite)	nominovan — Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca (drama)
1964.	Noćna priča	Fredi Benson (Freddy Benson)		Dejvid Niven
1965.	Morituri	Robert Krejn (Robert Crain)		Jul Briner
1966.	Potera bez milosti	Kalder (Sheriff Calder)		Džejn Fonda Robert Redford Robert Duval Mirijam Hopkins
	Jugozapadno od Sonore	Met Flečer (Matt Fletcher)
1967.	Grofica iz Hongkonga	Ogden Mirs (Ogden Mears)		Sofija Loren
	Odsjaji u zlatnom oku	Veldon Pendelton (Weldon Penderton)		Elizabet Tejlor
1968.	Kandi	Gridnl (Grindl)
	Noć sledećeg dana	Bad (Bud)		Rita Moreno
1969.	Gori!	Vilijam Voker (William Walker)
1972.	Došli su noću	Piter Kvint (Peter Quint)	nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg glumca u glavnoj ulozi
	Kum	Vito Korleone (Vito Corleone)	Oskar za najboljeg glavnog glumca Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca (drama) nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg glumca u glavnoj ulozi	Al Pačino Dajana Kiton Robert Duval Džejms Kan
	Poslednji tango u Parizu	Pol (Paul)	nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg glumca u glavnoj ulozi	Marija Šnajder
1976.	Dvoboj na Misuriju	Robert Klejton (Robert Clayton)		Džek Nikolson Rendi Kvejd
1978.	Supermen	Džor El (Jor-El)		Džin Hekman Kristofer Riv
1979.	Apokalipsa danas	Volter I. Kerc (Walter E. Kurtz)		Martin Šin Lorens Fišbern Harison Ford Robert Duval
1980.	Formula	Adam Štajfel (Adam Steiffel)	nominovan — Zlatna malina za najgoreg sporednog glumca	Džon Gilgud
1989.	Bela sezona suše	Ijan Makenzi (Ian McKenzie)	nominovan — Oskar za najboljeg sporednog glumca nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg glumca u sporednoj ulozi nominovan — Zlatni globus za najboljeg sporednog glumca	Suzan Sarandon Donald Saderland
1990.	Brucoš	Karmajn Sabatini (Carmine Sabatini)		Metju Broderik
1992.	Kristifor Kolumbo: Otkriće	Tomas de Torkemada (Tomas de Torquemada)	nominovan — Zlatna malina za najgoreg sporednog glumca	Ketrin Zita-Džouns Benisio del Toro
1995.	Don Huan de Marko	Džek Mikler (Jack Mickler)		Džoni Dep Fej Danavej
1996.	Ostrvo doktora Moroa	doktor Moro (Dr. Moreau)	Zlatna malina za najgoreg sporednog glumca nominovan – Zlatna malina za najgori glumački par	Val Kilmer
1997.	Hrabri	Makarti (McCarthy)		Džoni Dep
1998.	Lova do krova	Varden Sorenson (Warden Sorenson)		Mira Sorvino Čarli Šin Donald Saderland
2001.	Plen (poslednji film)	Maks (Max)		Robert de Niro Edvard Norton Andžela Baset
2006.	Povratak Supermena (arhivski materijal)	Džor El (Jor-El)		Brandon Raut Kejt Bozvort Kevin Spejsi

Literatura

• Kittredge, William; Krauzer, Steven (1979). Stories Into Film. Harper and Row. str. 112. ISBN 9780060906382. 
• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 171. ISBN 86-331-2075-5. 
• Kashfi Brando, Anna; Stein, E. P. (1979). Brando for Breakfast. ISBN 978-0-517-53686-5. 
• Brando, Marlon; Lindsey, Robert (1994). Brando: songs my mother taught me. New York: Random House. 
• Hall, Susan G. (2006). American Icons: An Encyclopedia of the People, Places, and Things that Have Shaped Our Culture. Greenwood Publishing Group. ISBN 9780275984298. 
• Stern, Keith (2009). Queers in history: the comprehensive encyclopedia of historical gays, lesbians and bisexuals, and transgenders. BenBella Books. str. 70. ISBN 978-1933771878. 
• Kanfer, Stefan (2008). Somebody: The Reckless Life and Remarkable Career of Marlon Brando. New York: Alfed. A. Knopf. ISBN 978-1400078042. 

Spoljašnje veze

• Zvanični veb-sajt
• Marlon Brando na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
• Marlon Brando na sajtu PORT.rs
• Ispovest večnog Marlona Branda: Život je improvizacija (B92, 19. oktobar 2015)