Кум (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kum
Jugoslovenski poster
Izvorni naslovThe Godfather
Žanrdrama
RežijaFransis Ford Kopola
ScenarioMario Puzo
Fransis Ford Kopola
ProducentAlbert Radi
Temelji se naKum
(Mario Puzo)
Glavne ulogeMarlon Brando
Al Pačino
Džejms Kan
Robert Duval
Dajana Kiton
Talija Šajer
Džon Kazale
Ričard S. Kastelano
Ejb Vigoda
MuzikaNino Rota i Karmajn Kopola
Producentska
kuća		Paramount Pictures
Godina1972.
Trajanje175 minuta[1]
ZemljaSAD
Jezikengleski
italijanski
latinski
Budžet5 miliona dolara
Zarada250 miliona dolara
Sledeći
Veb-sajtwww.thegodfather.com
IMDb veza

Kum (engl. The Godfather) je američki kriminalističko-dramski film iz 1972. godine, režisera Fransisa Forda Kopole, koji je i napisao scenario zajedno sa Mario Puzom, autorom istoimenog romana. Glavne uloge tumače Marlon Brando, Al Pačino, Džejms Kan, Ričard S. Kastelano, Robert Duval, Sterling Hejden, Džon Marli, Ričard Konte i Dajana Kiton. Prvo je ostvarenje trilogije Kum, i prati porodicu Korleone pod Vitom Korleoneom od 1945. do 1955. godine. Film se fokusira na transformaciju njegovog najmlađeg sina, Majkla Korleonea, iz nevoljnog porodičnog autsajdera u nemilosrdnog šefa mafije.

Paramount Pictures je dobio prava na roman po ceni od 80.000 dolara, pre nego što je stekao popularnost.[2][3] Rukovodioci studija imali su problema da pronađu reditelja; prvih nekoliko kandidata je odbilo ovu poziciju pre nego što je Kopola potpisao ugovor za režiju filma, ali je potom usledilo neslaganje oko izbora glumaca za nekoliko likova, posebno Vita (Brando) i Majkla (Pačino). Film je sniman na lokaciji u Njujorku i na Siciliji, a snimanje je završeno pre roka. Muzičku partituru je uglavnom komponovao Nino Rota, kome je pomagao Karmine Kopola.

Film je premijerno prikazan 14. marta 1972. u Njujorku, dok je u američkim bioskopima objavljen 24. marta iste godine. Sa procenjenom zaradom između 250 i 290 miliona dolara, u vreme izlaska je postao film sa najvećom zaradom svih vremena. Dobio je pozitivne recenzije i od publike i od kritičara, koji su naročito pohvalili glumu, režiju, scenario, priču, fotografiju, montažu, muziku i prikaz mafije. Film je bio nominovan za deset Oskara, a osvojio je tri: za najbolji film, najboljeg glumca (Brando) i najbolji adaptirani scenario (Kopola i Puzo).

Kum se smatra jednim od najboljih i najuticajnijih filmova svih vremena. Kongresna biblioteka je 1990. odabrala film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova Sjedinjenih Država zbog „kulturnog, istorijskog, ili estetskog značaja”, a Američki filmski institut ga je smestio na drugo mesto liste 100 najboljih američkih filmova (iza Građanina Kejna).[4] Prate ga dva nastavka, Kum 2 (1974) i Kum 3 (1990).

Radnja[uredi | uredi izvor]

Film počinje na venčanju kćerke don Vita Korleonea, Koni, i Karla Ricija u Njujorku u kasno leto 1945. godine. Kako „nijedan Sicilijanac ne može odbiti uslugu na dan venčanja svoje kćerke“, Korleone, poznat među svojim prijateljima i saradnicima kao „Kum” i Tom Hejgen zauzeti su saslušavanjem zahteva prijatelja i saradnika. U međuvremenu, Vitov najmlađi sin Majkl, koji se vratio iz Drugog svetskog rata kao odlikovani junak, priča svojoj devojci Kej Adams anegdote o kriminalnom životu svog oca, uveravajući je da on nije poput drugih članova svoje porodice.

Među gostima na svečanosti je slavni pevač Džoni Fontejn, Korleonov kum, koji je došao iz Holivuda da zamoli Vita da mu pomogne da dobije ulogu koja će mu revitalizovati karijeru. Džek Volc, šef studija, ne želi da Fontejn dobije ulogu, ali Vito kaže Džoniju: „Daću mu ponudu koju neće moći da odbije.” Hejgen je poslat u Kaliforniju kako bi rešio problem, ali mu Volc ljutito odvrati kako neće dati Fontejnu ulogu, iako je savršena za njega, jer je Fontejn „uništio” starletu koju je Volc favorizovao. Sledećeg jutra, Volc se budi i u krevetu pronalazi krvavu odsečenu glavu svog trofejnog konja.

Po Hejgenovom povratku, porodica se sastaje s dilerom heroina Verdžilom „Turčinom” Solozom, koji je uticajan u protivničkoj porodici Tatalija. Solozo traži od don Korleonea političku zaštitu i finansiranje kako bi se počeo masovni uvoz i distribucija heroina, ali uprkos velikoj količini novca koji bi se zaradio, Korleone odbija. Don Vitov najstariji sin, Santino „Soni” Korleone, upada u razgovor i indirektno izražava interes za posao. Njegov otac, ljut zbog Sonijeve upadice pred čovekom koji nije član porodice, kasnije ga nasamo ukori.

Don Vito Korleone (Marlon Brando)

Ubrzo potom, na don Korleona je izvršen atentat na lokalnoj pijaci. Javno se ne zna da li je preživeo. Solozo i njegovi ljudi zatim ubijaju Vitovog poslušnika Luku Bracija i otimaju Hejgena. Solozo nagovara Hejgena da ponudi Soniju dogovor koji je prethodno ponuđen njegovom ocu, ali Soni odbija i razmišlja o poslu, rekavši kako će zaratiti sa porodicom Tatalija i Solozom.

Majkl, kojeg druge mafijaške porodice smatraju „civilom” (nije umešan u mafijaške poslove) pa zato može da živi normalnim životom, posećuje oca u bolnici. Odmah postaje sumnjičav nakon što je primetio da nema policajaca da čuvaju dona. Shvativši da mu je ocu opet namešteno, on zove Sonija, a nakon toga premešta Vita u drugu sobu. Nakon toga odlazi napolje kako bi pazio pred vratima. Uz pomoć iznenađenog Enca, odvraća Solozove ljude. Dolazi policija s korumpiranim kapetanom Maklaskijem, koji udara Majkla u lice. Pojavljuje se Hejgen s „privatnim detektivima” ovlašćenim da nose oružje kako bi zaštitili don Korleonea.

Potom se Majkl dobrovoljno javlja da ubije Soloza i kapetana Maklaskija. Sonija i ostale iskusnije članove zasmeje Majklova naivnost, a Soni ga savetuje da ne sme da reaguje previše emotivno. Međutim, Majkl ih uverava da je uklanjanje Soloza i Maklaskija u interesu porodice, to da on, kao „civil”, neće izazvati sumnju kod Soloza. Sastanak između Majkla i Soloza, uz prisustvo Maklaskija, dogovoren je u restoranu, navodno da se dogovori mir. Majkl odlazi, uzima skriveni pištolj i ubija Soloza i Maklaskija. Porodica ga potom hitno šalje na Siciliju, dok se ostali članovi pripremaju za rat protiv pet ujedinjenih porodica.

Na Siciliji, Majkl živi pod zaštitom don Tomasina, starog prijatelja porodice. Ženi se meštankom Apolonijom, koja ubrzo gine u neuspelom atentatu na Majkla. U međuvremenu, u Njujorku, Don Korleone se vraća kući iz bolnice. On je izvan sebe nakon što je čuo da je Majkl bio taj koji je ubio Soloza i Maklaskija. Nekoliko meseci posle, 1948. godine, Soni prebije Karla jer je tukao Koni. Nakon što ju je Karlo još jednom pretukao, Soni odlazi sam kako bi ga pronašao i ubio. Na putu, upada u zasedu na naplatnoj rampi gde i gine.

Umesto traženja osvete za Sonijevo ubistvo, Vito Korleone se sastaje sa šefovima pet porodica kako bi prekinuli rat između porodica. Ne samo da im rat uzima materijani i ljudski život, nego je prekid sukoba jedini način da se Majkl može sigurno vratiti kući. Promenivši svoju prethodnu odluku, Vito se dogovara da će porodica pružiti političku zaštitu za prodaju heroina Filipu Tataliji. Na sastanku, don Vito Korleone shvata da je Don Barzini, a ne Tatalija, odgovoran za mafijaški rat.

Tom Hejgen (Robert Duval) i Majkl Korleone (Al Pačino)

Kako mu je sigurnost osigurana, Majkl se vraća sa Sicilije. Nakon više od godinu dana, vraća se svojoj bivšoj devojci, Kej, rekavši joj kako želi da je oženi. Kako je don slabog zdravlja, Soni mrtav, a srednji brat Fredo se smatra nesposobnim da vodi porodični posao, Majkl postaje šef i kaže kako će porodični posao ubrzo biti u potpunosti zakonit.

Pit Klemenza i Salvatore Tesio, dva „kapetana” porodice Korleone, govore da ih Barzini omalovažava i traže dopuštenje da uzvrate, ali Majkl odbija. S ocem kao konsiljereom, planira da preseli porodični posao u Nevadu i nakon toga, Klemenza i Tesio mogu da osnuju vlastite porodice. Majkl obećava da će Konin muž, Karlo, biti njegova desna ruka u Nevadi, dok će Hejgen biti advokat porodice u Las Vegasu.

U Las Vegasu, Majkla pozdravlja Fredoa, u hotelu „Kazino” u kojem Korleoneovi imaju udeo, a vodi ga Mo Grin. Majkl kaže Džoniju Fontejnu da će porodica hteti njegovu pomoć u nagovaranju Džonijevih prijatelja u šou-biznisu sa potpišu dugotrajne ugovore za nastupe u kazinima. Na sastanku s Moom Grinom, Majkl ponudi da otkupi njegov udeo, ali ovaj bezobrazno odbije. Grin veruje kako su Korleonovi slabi, to da može da postigne bolji dogovor s Barzinijem.

Majkl se vraća kući. Na privatnom sastanku, Vito mu preporučuje da će neprijatelji porodice pokušati da ga ubiju koristeći poverljivog saradnika da dogovore sastanak kao izgovor za ubistvo. Ubrzo nakon toga, don Vito umire od srčanog udara dok se igrao s malim unukom.

Tokom sahrane, Tesio prenosi Majklu ponudu za sastanak s Barzinijem, što ga označava kao izdajnika kojeg je Vito očekivao. Majkl dogovara ubistva Moa Grina, Filipa Tatalije, Emilija Barzinija, Antonija Stračija i Karminea Kuneoa, što se odvija za vreme krštenja Koninog i Karlova drugog sina, kojem je Majkl kum. Nakon krštenja, Tesio veruje da će on i Majkl na sastanak s Barzinijem. Umesto toga, odvode ga Vili Čiči i drugi plaćenici kako bi ga ubili. Majkl se suprotstavlja Karlu u vezi Sonijeva ubistva, te ga prevari da prizna da je on namestio zasedu. „Danas”, kaže Majkl, „ću srediti porodične poslove.” Majkl kaže Karlu kako je njegova kazna to da neće imati veze sa porodičnim poslom i daje mu avionsku kartu za Nevadu. Karlo ulazi u auto kako bi otišao na aerodrom, ali ga ubije Klemenza.

Kasnije, Koni se suprotstavlja Majklu, optužujući ga za Karlovo ubistvo. Kej upita Majkla u vezi optužbi, ali on odbija da odgovori. Ona insistira, a Majkl slaže, rekavši joj kako nije imao nikakve veze sa Karlovom smrću. Kako film završava, Kej gleda kako Klemenza i Roka Lamponea odaju počast Majklu, ljubeći mu ruku i oslovljavajući ga „don Korleone”. Novi kapo Al Niri zatvara vrata, a Kej shvata da je Majkl postao novi kum.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Marlon Brando Vito Korleone
Al Pačino Majkl Korleone
Džejms Kan Soni Korleone
Ričard S. Kastelano Pit Klemenza
Robert Duval Tom Hejgen
Sterling Hejden kapetan Maklaski
Džon Marli Džek Volc
Ričard Konte Emilio „Vuk” Barzini
Al Letijeri Verdžil „Turčin” Solozo
Dajana Kiton Kej Adams
Ejb Vigoda Salvatore Tesio
Talija Šajer Koni Korleone
Džijani Ruso Karlo Rici
Džon Kazale Fredo Korleone
Rudi Bond Karmine Kuneo
Al Martino Džoni Fontejn
Morgana King Karmela Korleone
Leni Montana Luka Braci
Džoni Martino Poli Gato
Salvatore Korsito Amerigo Bonasera
Ričard Brajt Al Neri
Aleks Roko Mo Grin

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Kopola i Paramount Pictures[uredi | uredi izvor]

Fransis Ford Kopola, reditelj filma.

Fransis Ford Kopola nije bio prvi izbor za režiju, koja je pre toga bila ponuđena bar dvojici reditelja. Posao je bio ponuđen italijanskom reditelju Serđu Leonu, ali je on odbio rekavši kako nije zainteresovan (posle je snimio vlastitu mafijašku sagu Bilo jednom u Americi, koja se fokusirala na jevrejsko-američke gangstere).[5] Do tada, Kopola je režirao osam filmova, od kojih je bio najpoznatiji verzija muzikala Finianova duga — iako je osvojio Oskar za scenariju u filmu Paton 1970.[6] Kopola je bio dužan Warner Bros. 400 hiljada dolara zbog prekoračenja budžeta filma Džordža Lukasa THX-1138, koji je Kopola producirao, a Kuma je prihvatio na Lukasov savet. [7]

Vladalo je veliko neslaganje između Kopole i studija, Paramount Pictures, a Kopola je nekoliko puta umalo bio zamenjen. Paramunt je smatrao kako Kopola ne radi na rasporedu, da je napravio nekoliko grešaka s audicijom i produkcijom to da je insistirao na nepotrebnim troškovima. Kopola kaže, na DVD komentaru, da je bio pod pritiskom jer je znao da zamenski reditelj čeka u seni i da će ga zameniti istog trenutka kad ga opuste, ali uprkos tome, uspeo je odbraniti svoje odluke i izbeći otkaz.

Kasting[uredi | uredi izvor]

Kopolin izbor glumaca nije bio u skladu sa željama šefova Paramaunta, posebno Marlon Brando kao Don Vito Korleone. Paramaunt, koji je hteo Lorensa Olivijea (koji je bio nedostupan zbog zdravstvenih problema), prvo je zabranio Kopoli da angažuje Branda, navodeći njegovo problematično ponašanje na snimanjima njegovih prethodnih filmova. U jednom trenutku, Kopoli je tadašnji predsednik Paramaunta rekao da se „Marlon Brando nikad neće pojaviti u ovom filmu“. Nakon zauzimanja kao šefova studija, Kopoli je dopušteno da angažuje Branda pod uslovom da ovaj prihvati manju platu nego na prethodnim filmovima, da uradi probno snimanje i da se obaveže kako neće prouzrokovati odgađanje u produkciji (kao što je to činio na prethodnim produkcijama).[8] Kopola je izabrao Branda umesto Ernesta Borgnajna nakon što je ovaj na probnom snimanju osvojio i njega i rukovodstvo Paramaunta. Brando je za svoju ulogu osvojio nagradu Američke filmske akademije, koju je odbio da primi.

Studio je hteo Roberta Redforda ili Rajana O’Nila za ulogu Majkla Korleonea, ali Kopola je hteo nepoznatog glumca koji izgleda kao italijanski Amerikanac, i našao ga je u Alu Pačinu.[9] Pačino je u to vreme nije bio poznat,[10] a studio ga nije smatrao podobnim za ulogu, delimično i zbog njegovog niskog rasta. Pačinu je uloga dodeljena nakon što je Kopola zapretio da će napustiti produkciju. Za ulogu su konkurisali i Džek Nikolson, Dastin Hofman, Voren Bejti, Martin Šin i Džejms Kan.[10] Za ulogu je bio zainteresovan i Elvis Presli, ali se nije pojavio na audiciji.

Pre nego što je izabran Robert Duval, kandidati za ulogu Toma Hejgena su bili Brus Dern, Pol Njuman i Stiv Makvin.

Tada nepoznati Robert de Niro se prijavio za uloge Majkla, Sonija, Karla i Polija Gata. Izabran je za ulogu Polija, ali Kopola je sredio „razmenu“ s filmom The Gang That Couldn't Shoot Straight kako bi dobio Ala Pačina.

Silvester Stalone se prijavio za uloge Karla Rizija i Polija Gata, Entoni Perkins za Sonija, a Mia Farou za Kej. Vilijam Divejn bio je jedan od kandidata za ulogu Moa Grina.

Sofija Kopola, tada novorođenče, nastupila je kao Majkl Fransis Rizi, novorođeni sin Koni i Karla, u sceni krštenja na kraju filma. Nastupila i u druga dva filma. Kopola je angažovao i svoje sinove u ulogama Frenka i Endrua Hejgena, dvojicu sinova Toma Hejgena. Mogu se videti u uličnoj tučnjavi između Sonija i Karla i iza Pačina i Duvala u sceni sahrane.

Snimanje[uredi | uredi izvor]

Većina snimanja obavljena je između 29. marta i 6. avgusta 1971, dok je scena s Pačinom i Kitonovom bila snimana u jesen — ukupno se snimalo 77 dana, manje od predviđenih 83 dana.

Snimalo se na lokacijama oko Njujorka, kao i u sicilijanskim gradovima Savoci i Forzi d'Agro. Korištena je i jedna lokacija u Los Anđelesu.[11] Scena sa Pačinom i Keaton snimana je u gradu Ros, Kalifornija. Enterijeri su snimani u studijama Filmvejsa u Njujorku.[9][10]

Jedna od najšokantnijih scena u filmu dolazi rano, ona s odsečenom konjskom glavom. Protestovala su udruženja za prava životinja. Kopola je kasnije rekao kako je dobio konjsku glavu od preduzeća za proizvodnju pseće hrane; konj nije ubijen specijalno za potrebe filma.

U romanu, Džek Volc, dugi je, spori zum, koji počinje s krupnim planom pogrebnika koji milo Don Korleonea, a završava s kumom prikazanim straga. Ova scena, koja traje oko tri minute, snimana je kompjuterskim objektivima koje je dizajnirao Toni Karp. Objektivi su korišćeni i na snimanju filma Silent Running.

Za scenu krštenja su korišćene dve različite crkve. Unutrašnje scene snimane su u Katedrali Svetog Patrika u Njujorku. Spoljne scene nakon krštenja snimane su u Crkvi Maunt Loreto na Stejten Ajslendu, Njujork. Godine 1973. požar je uništio dobar deo crkve. Ostali su samo fasada i zvonik koji su uklopljeni u novu građevinu koja je posle sagrađena.

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Za njegovu ulogu kao Don Vito Korleone osvojio je Marlon Brando jednog zlatnog globusa kao i jednog oskara kao najbolji glumac. Film sam, osvojio je mnogih nagrada kao što su to pet Zlatnih globusa kao i tri Oskara.

Razlike u odnosu na roman[uredi | uredi izvor]

Jedan od glavnih delova Puzovog romana koji nije iskorišten za film bila je flešbek (flashback) priča o ranom životu Don Korleona, uključujući njegov dolazak u SAD, brak i očinstvo, ubistvo Don Fanučija i njegov uzlet u mafijaškoj hijerarhiji, sve ono što je iskorišteno u Kumu 2.

Mnogi sporedni delovi radnje nisu dobili svoje mesto na velikom platnu, uključujući: nesreću pevača Džonija Fontejna sa ženama i probleme s glasom: Sonijevu ljubavnicu Lusi Mančini koja nalazi ljubav sa doktorom Julesom Segalom (koji se uopšte ne pojavljuje u filmu), koji ne samo da joj popravlja vaginu nego i kontaktira hirurga koji popravlja Majklove kosti lica (koje je oštetio kapetan Makluskej). Operiše glasnice Džonija Fontejna, popravivši mu glas; pedofiliju Džeka Volca; kućni život Kej Adams; demonsku poročnost Luke Brasija; dosetljivi plan Don Korleonea o Majklovom odlazaku na Siciliju. Detaljni napad na dvojicu muškaraca koji su napali kćerku Bonasere, kojeg je predvodio Poli Gato, a kojeg se samo spominje u filmu i informacije o Fredu Korleonu, koje indiciraju da je njegovo pomamno zavođenje plesačica paravan za duboko potisnutu homoseksualnost.

Slučajno, u romanu se daje do znanja kako Lusi nije ostala trudna sa Sonijem kada se ona preselila u Las Vegas, pa je tako bez smisla priča o Vinsentu Mančiniju u Kum 2. Začudo, Mario Puzo je pisao scenarije za sva tri filma, pa mu je kontradikcija morala biti poznata.

Likovi s manjim ulogama u filmu nego u romanu su Džoni Fonatane, Lusi Mančini, Roko Lampone i Al Neri. Likovi koji se nisu pojavili u filmskoj adaptaciji su doktor Segal, Genčo Abandando i doktor Taza sa Sicilije. Osim toga, u romanu, Majkl i Kej imaju dva sina, ali u filmovima imaju sina i kćerku.

Roman se dotiče i sudbina Majklovih telohranitelja na Siciliji, Fabricija i Kaloa. U filmu oba preživljavaju (Kalo se čak pojavljuje u trećem nastavku). U knjizi, Kalo umire s Apoloniom u eksploziji automobila, dok je Fabricio ubijen kao još jedna žrtva u slavnoj „sceni krštenja“ nakon što je otkriven kako vodi piceriju u Sjedinjenim Državama.

Kraj knjige razlikuje se od kraja filma: dok u filmu Kej shvata da je Majkl postao „kao njegova porodica“, u knjizi joj Tom Hejgen otkriva tajne za koje, prema njemu, bi bio ubijen da Majkl sazna. Tokom filmske scene krštenja, šefovi mafijaških porodica bivaju ubijeni. U romanu su ubijeni samo Barzini i Tatalija, koji su pre toga bili u ratu sa Korleoneovima.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „THE GODFATHER (18)”. British Board of Film Classification. Arhivirano iz originala 12. 6. 2016. g. Pristupljeno 26. 3. 2022. 
  2. ^ Allan, John H. (17. 4. 1972). „'Godfather' gives boost to G&W profit picture”. Milwaukee Journal. (New York Times). str. 16, part 2. Arhivirano iz originala 21. 11. 2018. g. Pristupljeno 19. 7. 2018. 
  3. ^ Allan, John H. (16. 4. 1972). „Profits of 'The Godfather'”. The New York Times. Arhivirano iz originala 10. 9. 2018. g. Pristupljeno 10. 9. 2018. 
  4. ^ (jezik: engleski)American Film Institute "Citizen Kane Stands the test of Time" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. avgust 2011), Pristupljeno 10. 4. 2013.
  5. ^ The Kid Stays in the Picture (2002), documentary film about Evans' life
  6. ^ Jon E Lewis, ur. (1998). New American Cinema. Duke University Press. str. 14–17. 
  7. ^ Hearn 2005, str. 46.
  8. ^ The Godfather DVD Collection documentary A Look Inside, [2001], Pristupljeno 10. 4. 2013.
  9. ^ a b The Godfather DVD commentary featuring Francis Ford Coppola, [2001], Pristupljeno 10. 4. 2013.
  10. ^ a b v The Godfather DVD Collection documentary A Look Inside, [2001], Pristupljeno 10. 4. 2013.
  11. ^ THE GODFATHER: Scene Locations, Pristupljeno 10. 4. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Oskar za najbolji film
1972.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кум_(филм)&oldid=27431958”