Glize 1214 b

С Википедије, слободне енциклопедије
GJ 1214 b
Poređenje veličine GJ 1214 b sa Zemljom (levo) i Neptunom (desno). Tačna boja GJ 1214 b još nije poznata.
Poređenje veličine GJ 1214 b sa Zemljom (levo) i Neptunom (desno). Tačna boja GJ 1214 b još nije poznata.
Откриће
Открио David Charbonneau [1]
Датум открића 16.12.2009.
Орбиталне карактеристике
Велика полуоса 0.0143±0.0019 AU × 106 km
Екцентрицитет < 0.27
Средња орбитална брзина 13,07 [2] km/s
Физичке карактеристике
Маса 6.55±0.98 (HARPS)[1] M⊕ × 1024 kg
Запремина 1.431,3 × 1010 km3
Густина 1,326 g/cm3
Површинска гравитација 24,79 m/s2
Нагиб осе 88.62+0.36

−0.28

Атмосфера

Glize 1214 b[3] (skraćeno GJ 1214 b, poznata i pod nazivom „okeanska planeta“) je egzoplaneta koja kruži oko zvezde Gliese 1214, a otkrivena je u decembru 2009. Njena matična zvezda je 48 svetlosnih godina udaljena od Sunca, a nalazi se u sazvežđu Zmijonoša (Ophiuchus). Od 2017. godine, GJ 1214 b je najvjerovatniji poznati kandidat za „okeansku planetu“.[1][4] Iz tog razloga, naučnici su je nazvali „vodeni svet“.[3]

To je super-Zemlja, što znači da je veća od Zemlje, ali je znatno manja (po masi i radijusu) od gasovitih džinova Sunčevog sistema. Posle COROT-7b, to je druga poznata super-Zemlja[5] i prva je u novoj klasi planeta male veličine i relativno niske gustine.[6] GJ 1214 b je takođe značajna jer je njena matična zvezda relativno blizu Sunca i zato što "tranzituje" (prelazi ispred) svoje matične zvezde, što omogućava da se atmosfera planete proučava spektroskopskim metodama.[5]

U decembru 2013, NASA je saopštila da postoji mogućnost da su otkriveni oblaci u atmosferi GJ 1214 b.[7][8][9][10]

Otkrivanje[уреди | уреди извор]

GJ 1214 b je prvi put primećena u okviru MEarth projekta, koji traži male promene u svetlosti koje se mogu pojaviti kada orbitirajuća planeta nakratko prođe ispred svoje matične zvezde. Početkom 2009. godine, astronomi koji su vodili projekat primetili su da je zvezda GJ 1214 pokazala ovakve promene u svojoj svetlosti. Zatim su pažljivije posmatrali zvezdu i potvrdili da se pojavljivala zatamnjenost od otprilike 1,5% na svakih 1,58 dana. Nakon toga izvršena su naknadna merenja radijalne brzine sa HARPS spektrografom na 3,6-metarskom teleskopu ESO(European Southern Observatory) u opservatoriji La Silja, Čile; ta merenja su uspela da obezbede nezavisne dokaze za postojanje planete. Zatim je u časopisu „Nature“ objavljen rad kojim je najavljeno postojanje ove planete i u kome su date procene o njenoj masi, radijusu i orbitalnim parametrima.[5]

Karakteristike[уреди | уреди извор]

Umetnički dojam planete sa dubokim okeanima

Radijus GJ 1214 b može se proceniti iz količine zatamnjenja koje se vidi kada planeta prođe ispred svoje matične zvezde kada se posmatra sa Zemlje. Masa planete može se zaključiti iz osetljivih posmatranja radijalne brzine matične zvezde, izmerenih kroz male pomake u zvezdanim spektralnim linijama zbog Doplerovog efekta.[5] S obzirom na masu i prečnik planete, može se izračunati njena gustina. Kroz poređenje sa teoretskim modelima, gustina zauzvrat omogućava ograničene ali veoma korisne informacije o sastavu i strukturi planete.[5]

Umetničko viđenje Gliese 1214 b (u prednjem planu), osvetljen svetlom matične zvezde (centra)

Zbog relativno male veličine matične zvezde GJ 1214 b, moguće je izvršiti spektroskopska opažanja tokom planetarnih prolazaka. Poređenjem posmatranog spektra pre i tokom prolaska, može se zaključiti spektar planetarne atmosfere. U decembru 2010, objavljeno je istraživanje koje pokazuje da spektar u velikoj meri nije moguće opažati u opsegu talasnih dužina od 750-1000 nm. Budući da bi gusta atmosfera bogata vodonikom i bez oblaka proizvela spektralne karakteristike koje su prepoznatljive, postojanje takve atmosfere je najverovatnije isključeno. Iako nisu primećeni jasni znakovi vodene pare ili bilo kakvih drugih molekula, autori studije veruju da bi planeta mogla imati atmosferu sastavljenu uglavnom od vodene pare. Druga mogućnost je da postoji debeli sloj visokih oblaka koji apsorbuje svetlost zvezda.[11] Dodatna opažanja su neophodna da bi se odredio sastav njene atmosfere.

Pošto se pretpostavlja da je planetarni sistem veoma star i na osnovu izračunatog stepena hidrodinamičkog sudaranja i nestajanja atoma, koji iznosi 9 × 105 kg s-1, naučnici zaključuju da je došlo do značajnog atmosferskog gubitka tokom životnog veka planete, a svaka trenutna atmosfera ne može biti primordijalna.[5]

Viđenje umetnika koje pokazuje kako bi GJ 1214 b mogao izgledati kada prelazi preko svoje roditeljske zvezde. To je druga super-Zemlja za koju su astronomi odredili masu i radijus, dajući vitalne naznake o njegovoj strukturi.

GJ 1214 b može biti hladnija od bilo koje druge poznate tranzitne planete pre otkrića Kepler-16b 2011. godine od strane misije Kepler. Veruje se da je njena ravnotežna temperatura u rasponu od 393–555 K (120–282 °C; 248–539 °F), u zavisnosti od toga koliko se zračenja sa zvezde reflektuje nazad u svemir.[5][12]

Spekulacije zasnovane na planetarnim modelima[уреди | уреди извор]

Iako se vrlo malo zna o GJ 1214 b, došlo je do spekulacija o njenoj specifičnoj prirodi i sastavu. Na osnovu planetarnih modela[13] sugeriše se da GJ 1214 b ima relativno debeo gasoviti omotač. Moguće je predlagati strukture pretpostavljajući različite sastave, u skladu sa scenarijima za formiranje i evoluciju planete.[8] GJ 1214 b bi mogla biti kamenita planeta sa atmosferom koja je bogata vodonikom, mini-Neptun ili okeanska planeta.[8] Ako je to vodeni svet, može se smatrati da je to veća i toplija verzija Jupiterovog Galilejskog meseca Evropa.[8] Iako nijedan naučnik nije izjavio kako veruje da je GJ 1214 b okeanska planeta, ako se pretpostavi da je GJ 1214 b okeanska planeta,[14] tj. da se unutrašnjost sastoji uglavnom od vodenog jezgra koje okružuje još vode, proporcije ukupne mase u skladu sa masom i radijusom su oko 25% stene i 75% voda, prekrivenih debelim omotačem gasova kao što su vodonik i helijum (oko 0,05%).[3][14] Vodene planete mogu biti rezultat unutrašnje planetarne migracije i nastaju kao protoplanete koje se formiraju od nestabilnog materijala bogatog ledom iza snežne linije, ali koje nikada nisu dostigle masu dovoljnu da akumuliraju velike količine H / He nebularnih gasova.[8] Zbog promenljivog pritiska na dubini, modeli vodenog sveta uključuju "gasoviti, tekući, superfluidni, led visokog pritiska i plazma faze" vode.[8] Deo vode u čvrstoj fazi mogao bi biti u obliku „leda sedam“.[14]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Forveille, Thierry; Delfosse, Xavier; Mayor, Michel; Pepe, Francesco; Queloz, Didier; Winn, Joshua N.; Falco, Emilio E.; Holman, Matthew J.; Murray-Clay, Ruth A. (2009-12-16). „A super-Earth transiting a nearby low-mass star” (на језику: енглески). doi:10.1038/nature08679. 
  2. ^ Wertz, O.; Tregloan-Reed, J.; Surdej, J.; Skottfelt, J.; Snodgrass, C.; Schönebeck, F.; Schäfer, S.; Scarpetta, G.; Sahu, K. C. (2012-07-12). „The Transiting System GJ1214: High-Precision Defocused Transit Observations and a Search for Evidence of Transit Timing Variation” (на језику: енглески). doi:10.1051/0004-6361/201219996. 
  3. ^ а б в Forveille, Thierry; Delfosse, Xavier; Mayor, Michel; Pepe, Francesco; Queloz, Didier; Winn, Joshua N.; Falco, Emilio E.; Holman, Matthew J.; Murray-Clay, Ruth A. (2009). „A super-Earth transiting a nearby low-mass star”. Nature (на језику: енглески). 462 (7275): 891—894. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/nature08679. 
  4. ^ Wertz, O.; Tregloan-Reed, J.; Surdej, J.; Skottfelt, J.; Snodgrass, C.; Schönebeck, F.; Schäfer, S.; Scarpetta, G.; Sahu, K. C. (2013-01-01). „The transiting system GJ1214: high-precision defocused transit observations and a search for evidence of transit timing variation”. Astronomy & Astrophysics (на језику: енглески). 549: A10. ISSN 0004-6361. doi:10.1051/0004-6361/201219996. 
  5. ^ а б в г д ђ е „Open Exoplanet Catalogue - Gliese 1214 b”. www.openexoplanetcatalogue.com. Приступљено 2019-05-17. 
  6. ^ „10 Real Planets That Are Stranger Than Science Fiction”. IFLScience (на језику: енглески). Приступљено 2019-05-17. 
  7. ^ Homeier, Derek; Drake Deming; Benneke, Björn; Knutson, Heather A. (2014). „A featureless transmission spectrum for the Neptune-mass exoplanet GJ 436b”. Nature (на језику: енглески). 505 (7481): 66—68. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/nature12887. 
  8. ^ а б в г д ђ Moses, Julianne (2014). „Extrasolar planets: Cloudy with a chance of dustballs”. Nature (на језику: енглески). 505 (7481): 31—32. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/505031a. 
  9. ^ Northon, Karen (2013-12-31). „NASA's Hubble Sees Cloudy Super-Worlds With Chance for More Clouds”. NASA. Приступљено 2019-05-17. 
  10. ^ Seager, S.; Rogers, L. A. (2009-12-16). „Three Possible Origins for the Gas Layer on GJ 1214b” (на језику: енглески). doi:10.1088/0004-637X/716/2/1208. 
  11. ^ Homeier, Derek; Seifahrt, Andreas; Berta-Thompson, Zachory; Seager, Sara; Kevin B. Stevenson; Deming, Drake; Benneke, Björn; Désert, Jean-Michel; Bean, Jacob L. (2014). „Clouds in the atmosphere of the super-Earth exoplanet GJ 1214b”. Nature (на језику: енглески). 505 (7481): 69—72. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/nature12888. 
  12. ^ Homeier, Derek; Kempton, Eliza Miller-Ricci; Bean, Jacob L. (2010-12-01). „A ground-based transmission spectrum of the super-Earth exoplanet GJ1214b” (на језику: енглески). doi:10.1038/nature09596. 
  13. ^ „Astronomers Find Super-Earth Using Amateur, Off-the-Shelf Technology”. www.cfa.harvard.edu/ (на језику: енглески). 2013-10-22. Приступљено 2019-05-17. 
  14. ^ а б в Militzer, B.; Hier-Majumder, C.; Kuchner, M.; Seager, S. (2007-07-19). „Mass-Radius Relationships for Solid Exoplanets” (на језику: енглески). doi:10.1086/521346. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

GJ 1214 b Izvor je Wikimedija zajednica

Glize 1214 sistem
Zvezde Glize 1214
Planete Glize 1214 b
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Glize_1214_b&oldid=26745047”