Hamlet

Vilijam Šekspir autor je 154 soneta i 37 drama, a jedna od tih drama je i dobro poznati Hamlet. Hamlet je tragedija napisana 1601. ili 1602. godine.

Uobičajeno je da je Šekspir inspiraciju za svoja dela pronalazio u ranijim delima, pa se pretpostavlja da je kao predložak Hamletu poslužio zapis Saksa Gramatikusa o povesti Danske iz 19. veka te izgubljeno delo Tomasa Kida, Ur-Hamlet.

Drama je napisana u pet činova. Prvi čin je uvod u kojem se najavljuje tragedija, u drugom se činu odvija zaplet radnje koja će da dostigne svoj vrhunac u trećem činu, kada se odigra Hamletova predstava Mišolovka. U četvrtom činu spletkom o Hamletovom ubistvu dolazi do preokreta u radnji, a poslednji, peti čin, završava ubistvom većeg broja likova.

Glavna tema ove drame jest priča o danskom kraljeviću Hamletu, koji traži osvetu protiv ujaka koji je ubio njegovog oca te oženio njegovu majku i zauzeo prestolje. Kako bi uspeo u svojoj nameri, pretvara se da je lud. Ali Šekspir dodatno komplikuje radnju, suočavajući čitaoce s brojnim dvojbama; je li Hamlet zaista video duh svojega oca, snosi li i njegova majka krivnju za njegovo ubojstvo te je li Ofelijina smrt slučajnost ili samoubistvo. Tako tragedija dobiva dodatno značenje, jer se postavljaju moralna pitanja, poput onog najvažnijeg: ima li Hamlet pravo ubiti kralja i tako osvetiti oca?

Kao i druge drame Vilijama Šekspira, Hamlet je takođe napisan bez rime. Reč je o vrsti stiha koji se pojavio još za vreme renesanse. Pomenuti stih je nastao u Italiji, ali je pod uticajem Džona Miltona i Vilijama Šekspira postao sastavni dio engleske dramske poezije.

Vrsta dela: drama/tragedija

Vreme radnje: srednji viek

Mesto radnje: Danska

Tema dela: Osveta očevog ubistva te dilema oko moralnosti samoga čina

Ideja dela: Život nije igra, u njemu ima mnogo okrutnosti

Kratak sadržaj prepričano

Prvi čin

Razgovaraju o prikazi koju su videli već dva puta i u tom se momentu pojavi duh, od glave do pete u ratnoj opremi, a u ruci drži maršalski štap. Imao je obličje pokojnog danskog kralja. Horacije, koji je bio učen čovek, obraća se duhu na latinskom, ali duh iščezne bez reči. Stražari zaključe da im se nije pričinilo, da su stvarno videli duha i da iz toga ne može da proiziđe ništa dobro.

Prepričavaju priču o danskom kralju koji je u borbi pobedio Norvežanina Fortinbrasa te su mu pripala sva njegova bogatstva, a sad njegov nećak Fortinbras priprema osvetu protiv Danske. U to su verovali zbog kometa, pomrčine sunca i drugih prirodnih pojava koje su bile znak nesreće.

Duh se opet pojavio pa su mu ovaj put zapovedili da govori, ali petao je zakukurikao pa je duh opet iščeznuo. Smatralo se da petao navešta buđenje Apolona, boga sunca te da duhovi pred njim beže. Stražari odluče da o duhu moraju obavestiti mladog Hamleta, sina pokojnog kralja.

Idućeg jutra danski kralj Klaudije, brat pokojnog Hamleta, obaveštava dvorane da je oženio Gertrudu, Hamletovu udovicu. Spominje i mladog Fortinbrasa koji mu je poslao pismo, zahtevajući da mu se vrate sva imanja koja je Hamlet osvojio od njegovog strica, koji sada leži u postelji teško ranjen.

Klaudije šalje Kornelija i Voltimanda da Fortinbrasu odnesu njegovu poruku. Laert, sin državnog tajnika Polonija, moli kralja da mu dopusti povratak u Francusku odakle je došao zbog kraljeve krunidbe. On mu odluči dopustiti povratak.

Sada se kralj obraća princu Hamletu, koji još uvek nosi crninu i tuguje za ocem. Moli ga da skine crninu te mu govori da ga voli i smatra vlastitim sinom, kao i to da on njega može smatrati ocem. Upozorava ga da je smrt prirodni tok i da je u redu žalovati, ali predugo žalovanje znak je tvrdoglavosti i prkosa.

Majka i kralj mole ga da ostane u Danskoj i da se ne vraća u Witenberg, glasoviti nemački univerzitet na kojem je Hamlet studirao pre smrti svojega oca. On udovoljava njihovoj želji i kralj odluči da će tu odluku proslaviti.

Hamlet ostaje sam i govori kako mu je mučan i mrzak život te bi radio hteo da umre, samo kad samoubistvo ne bi bilo greh. Izražava žaljenje zbog smrti svoga oca i mržnju prema činjenici da se njegova majka udala za brata njegovog oca, i to samo mesec dana nakon njegove smrti, a takva zajednica u to vreme smatrala se incestuoznom.

Dolaze Francisko, Bernard i Horacije, koji ga stiže iz Witenberga. Pričaju mu o prikazi njegovog oca koju su već više puta videli na straži u gluho doba noći. Opisuju mu ta dešavanja i Hamlet odluči da će stražariti s njima kako bi mogao popričati s duhom svoga oca.

Došlo je vreme Laertovog odlaska u Francusku. Na oproštaju upozorava svoju sestru Ofeliju da se ne zaljubljuje u Hamleta jer je on visoko iznad nje prema rodnoj liniji. Kao budući naslednik kraljevstva, ne bi je mogao voleti časno i oženiti je. Dolazi njegov otac Polonije, koji se oprašta od sina uz nekoliko saveta; da ne posuđuje novac, ne svađa se, ne bude prost, da čuva drugove i da zadrži svoje mišljenje za sebe.

Nakon što Laert ode, Polonije upita Ofeliju o njezinoj vezi s Hamletom. Ona mu kaže da joj je Hamlet izjavio ljubav, na što Polonije ponavlja savet koji joj je dao i brat te je upozorava da ne vjeruje Hamletovim izjavama, jer joj je lažno iskazao ljubav. Ona obeća da će poslušati oca.

Te noći Hamlet je na straži s Horacijem i Marcelom, a malo iza ponoći pojavi se duh njegovog oca koji mu da mig da ga sledi, kao da želi pričati nasamo s njim. Hamlet odluči poći za njim, unatoč molbama drugova da ne sluša duha jer bi mu mogao uraditi nešto nažao. Hamlet im odgovara da ako mu je duša besmrtna, ne može mu uraditi ništa. Horacije i Marcel odluče slediti Hamleta.

Duh se u tami obraća Hamletu, govoreći mu da je on duh njegovog oca i da je prisiljen lutati noću sve dok se ne iskupi za svoje grehe. Došao je potražiti sina kako bi mu rekao istinu o svojoj smrti i naveo ga na osvetu.

Iako je raširena priča da je umro od ujeda zmije dok je spavao u vrtu, istina je da ga je ubio njegov brat. Jednog dana dok je spavao u vrtu, došao je Klaudije i u uho mu sasuo otrovni sok bunike. Umro je u grehu, nepričešćen i nepomazan pa sada moli sina da se osveti Klaudiju koji je pokvario Dansku i Gertrudu, zavevši je i odvevši od njezine čiste ljubavi. Ali upozorava ga da ne nanosi zlo majci. Duh pred jutro iščezne, a Hamlet obeća da će ga poslušati.

Ne želeći ništa reći Horaciju i Marcelu o tome šta mu je duh oca rekao, Hamlet ih natera da se zakunu da neće nikome ništa reći o dešavanjima te noći i upozori ih da će se morati neko vreme ponašati kao ludak. Tri puta se začuo glas duha ispod zemlje, koji ih je naterao da se zakunu i oni to učine na Hamletovu maču.

Drugi čin

Nekoliko sedmica kasnije, Polonije šalje slugu Rejnalda u Francusku s novcem i porukom za Laerta. Naredio mu je da se raspita o njegovom privatnom životu i da ga uhodi. Nakon toga dolazi Ofelija koja ispriča ocu o Hamletovu neobičnom ponašanju. Došao joj je u sobu dok je šila i uzeo je za ruku te je dugo promatrao bolnim pogledom, a odeća mu je bila poderana i prljava. Polonije zaključi da je Hamlet lud od ljubavi prema njoj te da se tako ponaša jer Ofelija, na njegov nalog, više nije htela da se nalazi s Hamletom niti da prima njegova pisma.

Kralj i kraljica na dvor su pozvali Gildensterna i Rozenkranca, Hamletove drugove sa sveučilišta, kako bi im pomogli u otkrivanju razloga Hamletove ludosti, na što oni pristaju.

Iz Norveške se vraća glasnik, koji donosi vesti o tome kako je Fortinbras zabranio napad na Dansku te je vojsku umjesto toga pripremio za napad na Poljsku. Od Danske je zatražio nesmetan prolaz vojske kroz državu.

Polonije napominje kralju i kraljici kako je siguran da je Hamlet poludeo od ljubavi prema Ofeliji i pokazuje im pisma koja joj je slao te smišlja plan kako će da to provere. S obzirom na to da Hamlet često luta sam predvorjem dvorca, Ofelija će se suočiti s njim, dok će oni sve to promatrati iza zastora.

Rozenkranc i Gildenstern posećuju Hamleta. On ih natera da priznaju kako nisu došli svojom voljom, nego su kralj i kraljica poslali po njih, a razlog tome je to što je Hamlet zapao u stanje melanholije i tuge. Hamlet im objašnjava da nije celo vreme lud; većinu vremena je zdrav.

Na dvor dolaze glumci zabavljači, a Hamlet zamoli jednog od njih da im ispriča priču o padu Troje i ubistvu kralja i kraljice. Kad ostane sam, odluči da će prisiliti kralja da gleda predstavu čija radnja je slična ubistvu njegovog oca. Ako je kralj zaista kriv, sigurno će to nečim pokazati i Hamlet će imati dokaz o ubistvu svojega oca.

Treći čin

Polonije i kralj izvršavaju svoj plan te se skrivaju kako bi uhodili Hamleta. Hamlet dolazi i započinje monolog sam sa sobom. Ponovo sebi postavlja pitanje o samoubistvu kako bi prekinuo svoju bol. Tad naiđe Ofelija i po očevoj zapovedi kaže Hamletu da mu želi vratiti sve znakove ljubavi koje joj je poklonio, a Hamlet joj ljutito uzvraća i da ju je voleo i da je nikad nije voleo. Govori joj da se skloni u manastir i proklinje njezinu lažnu lepotu. Na izlazu izjavljuje da se odriče žena i ljudi uopšte te da bi najradije prekinuo sve brakove. One koji su u braku pustio bi da tako žive (osim kralja), a oni koji nisu naredio bi im da tako i ostanu.

Klaudije zaključuje da Hamletovo čudno ponašanje ipak nije uzrokovano velikom ljubavlju prema Ofeliji te da mu se ne čini da je lud. Boji se da će se nešto loše desiti pa odluči poslati Hamleta u Englesku, u nadi da će tamo da se oporavi. Polonije se slaže s kraljem, ali i dalje smatra da je Hamlet poludeo zbog ljubavi. Predlaže da ga kralj pošalje na razgovor s majkom, jer veruje da će njoj reći šta ga zaista muči, a on će opet sve da prisluškuje.

Došlo je vreme predstave u kojoj jedna scena nalikuje ubistvu Hamletova oca i on naredi Horaciju da za to vreme pažljivo promatra kraljevu reakciju te ga upozori da će se on od sad ponašati kao ludak. Za vreme predstave, koju je Hamlet nazvao Mišolovka, glumci kralj i kraljica izražavaju jedno drugome ljubav. Kraljica ostavlja kralja da spava u vrtu, ali dolazi čovek koji ga ubija sipajući mu otrov u uvo. Ubojica tad započinje da osvaja kraljicu, što mu naposletku i uspeva. Tada kralju Klaudiju pozli. On ustaje i zatraži da se upale svjetla pa se predstava naglo prekida.

Hamlet je ushićen jer smatra da je to bio dovoljan dokaz kraljeve krivnje. Odlazi do majke koja ga je pozvala na razgovor i odlučuje da joj neće učiniti ništa nažao, jer je tako hteo duh njegova oca, ali će biti oštar na rečima.

Kralj je sad još čvršći u svojoj nameri da Hamleta što pre pošalje u Englesku, a Polonije ga podseća na svoj plan da će da prisluškuje Hamletov razgovor s majkom. Kad kralj napokon ostane sam, izražava krivnju i žaljenje zbog svoga greha. Svesan je da je ubistvo brata veliki greh, ali traži oproštenje, iako nije spreman odreći se svog položaja koji je tim činom stekao.

Započinje molitvu i u tom momentu nailazi Hamlet, On se odgovara od toga da ga ubije, jer smatra da bi mu to bila nagrada, a ne kazna za ubistvo brata, s obzirom na to da kralj baš u tom momentu moli za oprost. Odlučuje da će pričekati neku bolju priliku.

Kraljica Gertruda i Polonije u njezinim odajama čekaju Hamletov dolazak. Polonije smatra da će skriven iza zastora saznati pravi razlog Hamletovog čudnog ponašanja. Kraljica napadne Hamleta da je uvredio svog oca, misleći na Klaudija, a on majku napadne da je ona uvredila njegovog pokojnog oca. Bojeći se da će je napasti, kraljica zatraži pomoć, a isto učini i Polonije iza zastora. Hamlet, misleći da je iza zastora kralj Klaudije, ubija Polonija.

Kraljica ga osuđuje jer je ubio čoveka, a on joj odgovara da je njegovo delo jednak greh kao i ubistvo brata i preuzimanje njegovog prestolja.

Hamlet tada otkriva da nije ubio kralja nego Polonija i napada majku zbog toga što se udala za Klaudija te izdala svog pokojnog muža. Opet se pred njim pojavi duh njegovog oca. Hamlet se obraća duhu, a kraljica, koja nije mogla da ga vidi, smatra da je Hamlet poludeo. Duh upozorava Hamleta da još uvek nije izvršio svoju osvetu te da još uve mora da ubije Klaudija.

Hamlet pokušava da uveri majku kako nije lud ,nego je samo glumio te joj savetuje da to ne kaže Klaudiju. Ona pristane čuvati njegovu tajnu.

Četvrti čin

Odmah nakon susreta s Hamletom, kraljica odlazi Klaudiju i ispriča mu šta se desilo. Klaudije shvati da bi on sad bio na Polonijevu mestu da se umesto njega sakrio iza zastora. Odluči da mora odmah da pošalje Hamleta u Englesku. Poslao je Gildensterna i Rozenkranca da ga pronađu i da odnesu telo u kapelicu, ali Hamlet im ne želi reći šta je uradio s telom. Klaudiju prizna da je telo ispod stepenica kod predvorja, pa kralj pošalje sluge da ga tamo potraže, a Hamletu naredi da se odmah spremi za odlazak jer je brod već spreman. S njim šalje Gildensterna i Rozenkranca kako bi bio siguran da se Hamlet s putovanja neće vratiti živ.

Na ravnici blizu luke u Danskoj, Hamlet, Gildenstern i Rozenkranc susreću Fortinbrasa i njegovu vojsku koja je krenuai u napad na Poljsku. Treba im kraljeva dozvola da prođu kroz Dansku. Hamleta zanima zašto ratuju s Poljskom, na što mu kapetan odgovara da se ratuje zbog malog i bezvrednog dela zemlje. Hamlet je u čudu jer su ljudi spremni da ratuju zbog tako malih i bezvrednih stvari kojima ne mogu puno toga da postignu, a on koji bi osvetom protiv kralja puno toga postigao, stalno svoj čin odgađa. Od tog momenta odlučuje da će izvršiti svoj naum.

Polonijev sin Laert potajno se vratio iz Francuske kako bi osvetio očevu smrt, a videvši Ofeliju koja se čudno ponaša sve od očeve smrti, dodatno se naljuti. Klaudije mu prizna da je Polonije ubijen, ali zahteva da usmeri svoj bes na pravog krivca.

Horacije dobije pismo od Hamleta u kojem mu on objašnjava da su brod napali gusari koji su ga vratili u Dansku. Zamoli ga da mornare koji su mu doneli pismo pošalje kralju i kraljici jer imaju poruku za njih, a Horacija uputi da ga potraži jer mu želi nešto reći o Gildensternu i Rozenkrancu.

Za to vreme Klaudije objašnjava Laertu da je morao Polonija pokopati u tajnosti i da nije kaznio Hamleta jer ga narod i kraljica vole, a on nije želeo da napravi razdor među njima. Glasnik donosi Hamletovo pismo kojim on najavljuje da se sutra vraća na dvor. Laert je zadovoljan jer to znači da će se uskoro moći osvetiti.

Klaudije se slaže s njegovim planom za osvetu, jer Hamleta smatra pretnjom svojem prestolju te predlaže Laertu dvoboj s Hamletom. Kako bi bio siguran da će Hamlet umreti u dvoboju, koristiće pravi mač čiju će oštricu premazati otrovom, a ako kojim slučajem Hamlet pobedi u dvoboju, kralj će mu ponuditi otrovano vino. Tad dolazi Gertruda, donoseći vesti o Ofelijinoj smrti – ona se zbog tuge utopila u reci.

Peti čin

Na groblju dva grobara kopaju grob i svađaju se o tome bi li Ofelija, koja je počinila samoubistvo, trebala biti pokopana na groblju. Hamlet i Horacije raspravljaju s grobarima i pitaju čiji grob kopaju, ali oni ne žele da im na to odgovore. Dolaze ljudi na poslednji Ofelijin ispraćaj, uključujući kralja, kraljicu i Laerta. Tek tad Hamlet shvati da je sahrana Ofelijina. Pred svima izjavljuje svoju ljubav prema Ofeliji te se potuče s Laertom, izjavljujući da nema toga šta ne bi napravio za Ofeliju. Klaudije moli Laerta za strpljenje te ga podseća na plan s dvobojem.

Hamlet priznaje Horaciju da je zamenio pismo u kojem se naređuje njegovo smaknuće s novim, u kojem je smaknuće namenjeno Gildensternu i Rozenkrancu, prema kojima nema saosećanja jer su ga izdali. Žao mu je jedino zbog ponašanja prema Laertu u kojem prepoznaje sebe i svoju želju za osvetom, pa odluči da će ga tražiti oprost. To je učinio pre dvoboja, ali Laert nije prihvatio njegovu ispriku.

Odmah na početku dvoboja Hamlet zada Laertu udarac, ali odbije piti ponuđeno vino sve dok ne zada drugi udarac. Nakon drugog udarca, Gertruda ustaje i unatoč Klaudijevom upozorenju pije otrovano vino. Napokon, Laert također zada udarac Hamletu, a igrom slučaja se mačevi zamene pa Hamlet rani Laerta njegovom vlastitom oštricom.

Kraljica uzvikuje da je otrovana i umire. Isto se događa i s Laertom koji u zadnjem momentu prizna Hamletu šta je uradio, a nakon toga Hamlet probode kralja otrovnom oštricom i natjera ga da ispije vino do kraja. Hamlet i Laert opraštaju jedan drugome te Laert umire. Hamlet izražava Horaciju svoju poslednju želju, da Fortinbras nasledi prestolje, a Fortinbras izjavljuje da su Gildenstern i Rozenkranc pogubljeni. Horacije ispriča sve činjenice koje su dovele do tragedije, a Hamleta odnose poput vojnika, kako bi mu iskazali čast.

Likovi: Hamlet, duh oca, Klaudije, Gertruda, Ofelija, Laert, Polonije, Horacije, Rozenkranc, Gildenstern, Fortinbras, Bernard, Marcel

Analiza likova

Hamlet

Tragični lik kraljevića Danske prati sukobe koji su bili vrlo dramatični i pogubni. Svi sukobi koji se dešavaju u Šekspirovoj tragediji „Hamlet“ prenose se na shvatanje života i sveta uopšte, na traženje izlaza u ludilu i smrti. U toj činjenici se nalazilo spasonosno razrešenje od patnji, muka i stradanja na zemlji ili bežanja od odgovornosti koja je nametnuta glavnom liku.

Tragični ishod u samoj tragediji proizilazi iz radnje, dok sama radnja proizilazi iz samih likova, odnosno unutrašnjih pobuda pojedinih muškaraca i žena koji su učesnici u dramskom raspletu. Na početku drame Šekspir svoje likove postavlja u međusobnu dramu odnosa. Svaka dalja promena u tim odnosima, i u samom Hamletu, su različite reakcije na početnu situaciju, kada je saznao ko mu je ubio oca. Reakcije likova izazivaju sukobe. Događaji i postupci glavnog junaka dovode do katastrofe, do njegove smrti. Tako dolazimo do zaključka da je sam lik uzročnik svog tragičnog kraja.

Ono što posebno utiče na događaje u tragediji jeste pitanje Hamletovog stanja svesti. Abnormalna stanja, ludilo, hodanje u snu ili halucinacije teraju likove da čine stvari koje su povezane sa ishodom događaja. Ta stanja izraz su karaktera i samog glavnog junaka. Hamlet glumeći ludilo odlazi kod Ofelije i njene reči nam vrlo živo dočaravaju taj susret. Ofelijine reči nam opisuju hamletovo duševno stanje viđeno kroz svoju dušu i time nam je pisac oslikao unutrašnji svet dva bića.

Šekspir nam u monolozima uspešno daje dubinu Hamletovog lika. Njegova nedokučivost izvire iz monologa i zbog toga ne možemo shvatiti da li Hamlet glumi ludilo ili su ga događaji zaista promenili. Njegov lik je složen i protivurečan. Skoro uvek ga vidimo pod teretom nekog snažnog opisivanja, pod velikim psihološkim pritiskom, na ivici rastrojstva. Često je skriven pod maskom ludila ili je uhvaćen u zamku oholosti.

Iz primera drugih likova može se naslutiti kakav je Hamlet bio pre nego što je na njegova leđa stavljen težak teret kažnjavanja zločinca. Iz Ofelijinih reči saznajemo da je bio bistro oko dvora, vojske mač, njegove reči su bile reči mudrosti i znanja, cvet i nada države, primer vaspitanja, ogledalo mode, svim očima uzor i cilj. Kasnije ipak Hamleta nalazimo neodlučnog i pasivnog, ali opet kada treba Hamlet je vrlo odlučan. On za duhom polazi bez straha i oklevanja, ubija Polonija uveren da je to kralj, falsifikuje pismo. Svi ovi postupci nam nameću misao da Hamlet nije skrenuo sa uma.

Hamlet je u mnogim situacijama priseban i čini nam se da se pravi lud. Za vreme sprovođenja „igre u igri“ on se ponaša neobično, ali to je očigledno deo njegove taktike jer se nalazi pred očima celog dvora. Kada kralj prekine izvođenje predstave, iznenađen scenama, svi osim Hamleta i Horacija odlaze i maske se skidaju. Nema više potrebe za pretvaranjem. Ipak Hamlet se ne vraća u normalno stanje, njegovo ponašanje je i dalje malo čudno.

Hamletovo ludilo u tragediji je i pravo i pretvarano, on je u određena stanja ipak dolazio nevoljno, ali i smišljeno. Ta stanja je koristio kao taktiku. Poznato je da tragedija pripada vrsti „tragedije osvete“ gde se dešavaju dva zločina, zločin negativnog junaka koji dovodi do potrebe da se izvrši osveta i drugi zločin, sam čin osvete. Svaki Hamletov postupak proizilazi iz nemoći njegovog bića da se izbori sa božjom voljom i pravdom, i nametnutim principima društva i očevom smrti.

„Hamletovski kompleks“ možemo pronaći u svim vrstama književnosti, kako u prozi tako i u poeziji. Takva književnost nam donosi pobudu junaka protiv zla i nepravde, a isto tako protiv uređenja života i sveta. Odvratnost prema laži, licemerju življenja. U isto vreme u tragediji Hamleta nalazimo i odlučnog i hrabrog, i neodlučnog i slabe volje, odnosno povučenog pred odlučnim činom koji je sav sadržan u njegovoj čuvenoj rečenici „Biti il’ ne biti.“

Beleške o piscu

Vilijam Šekspir bio je poznati glumac, redatelj i dramatičar čija su dela prevedena na više jezika. Mnogi ga smatraju najvećim engleskim piscem koji je ikada živeo. Iza sebe je ostavio remek dela u kojima su mnogi uživali, a koja će ostati kao podsetnik na slavna vremena književnosti generacijama koje dolaze.

Vilijam se rodio u mestu Stratford na Avonu 26. aprila 1564. godine – iste godine kad je umro jedan od najvećih umetnika, Mikelanđelo Buonaroti. Vilijam je rođen u velikoj i imućnoj porodici, kao treće dete i najstariji od braće. Ukupno je bilo osmero dece.

Uprkos tome što ne postoji puno podataka o njegovom privatnom životu, postoji nekoliko informacija na temelju kojih možemo da zaključimo da u detinjstvu nije oskudevao u ničemu. Njegov otac Džon Šekspir bio je bogat trgovac koji je imao toliko novaca da je tražio da se njegovoj porodici dodele grb sokola i koplja.

1571. godine, Džon je izabran za gradonačelnika Stratforda. Vilijamova majka zvala se Meri, a njeno djevojačko prezime bilo je Arden. Vilijam je školu pohađao u rodnom gradu. Čitao je dela Terencija, Plauta, Cicerona i Ovidija.

Pretpostavlja se da kad je njegov otac zapao u finansijske probleme 1582. godine, da je Vilijam napustio školu. O tom se periodu malo zna, osim da se 18. septembra 1582. godine venčao sa En Hetavej. Ubrzo nakon venčanja dobili su kćer Suzan i blizance Hamleta i Džudit.

Zbog dela u kojima je pisao protiv ranih brakova, može se zaključiti da nije bio srećan u braku sa ženom koja je bila osam godina starija od njega. Ne zna se šta je radio do 1592. godine, ali smatra se da je u tom periodu najviše vremena posvećivao pisanju i glumi. U tom periodu nastale su poeme Silovanje Lukrecije te Venera i Adonis. 1596. godine umire njegov sin Hamlet, a 1601. godine i otac Džon.

Posle venčanja kćeri Suzan umire i njegova majka Meri. 1613. godine umire mu brat Ričard, a te iste godine u požaru je nestalo pozorište The Globe, čiji je Šekspir bio suvlasnik. Poslednjih godina svog života odlučio se vratiti u Stanford gde je 23. aprila 1616. godine umro.

Stvaralaštvo Vilijama Šekspira deli se na nekoliko faza: rane drame, odraslost s velikim tragedijama i kasnija faza stvaralaštva.

Period poznatiji kao „rana drama“ bilo je vreme kada su Vilijamova dela bila prožeta poznatim humorom renesanse i bujnog jezika, a u kojima se meša vulgarni način izražavanja i umerena retorika. Iz tog perioda najpoznatije delo je Romeo i Julija.

Faza „odraslosti“ se mogla nazvati i „tragičnom“ fazom, kada je Vilijam pokazivao unutrašnji sukob prema averzijama i seksualnosti, od potvrde do poricanja. Iz tog perioda treba izdvojiti Hamleta.

U kasnijoj fazi svog stvaralaštva, Vilijam piše mračne komedije i drame. Iz ove faze ističu se dela: Mera za meru te Trilo i Kresida.

Šekspir je napisao čak 37 drama, a one se dele na romantične igre, kraljevske drame ili istorijske tragedije i komedije.

Njegova najpoznatija dela su Henrik IV, Rikard III, Romeo i Julija, Ukroćena goropadnica, Komedija zabluda, Dva veronska plemića, San letnje noći, Uzaludan ljubavni trud, Mletački trgovac, Hamlet, Otelo, Kralj Lir, Mera za meru, Zimska priča i Bura.

Autori: M.L., A.P.